Suze i radost | Politika | DW | 23.05.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Nigerija

Suze i radost

Oslobođene su 82 devojčice koje su pre dve godine u Čiboku oteli teroristi Boko Harama. Sada su prvi put videle svoje roditelje. Tom susretu u Abudži, glavnom gradu Nigerije, prisustvovao je i reporter DW Adrijan Kriš.

Iscrpljeni su i umorni. Ipak, strpljivo čekaju da konačno nastave dalje. Roditelji 82 oslobođene devojčice satima su se vozili u neudobnim mini-busevima da bi od Čiboka, na severo-istoku Nigerije, stigli do glavnog grada Abudže. U autobusu su i zanoćili.

Ipak, Rebeka Ntakai i dalje je dobro raspoložena. Dok se drugi roditelji pored nje bore sa umorom, ona se ne prestaje da se šali i smeje. „Jednostavno sam zahvalna. Ne mogu da dočekam da moju ćerku Hauvu ponovo uzmem u naručje“. A onda konačno dolazi taj trenutak. Roditelji staju u dugačak red, prozivaju ih. Autobusima ih prevoze u bolnicu tajne službe u kojoj se nalaze njihove ćerke.

Potera nakon otmice

I Hauvin otac Ntaki Keki strpljivo čeka u redu. Nikada neće zaboraviti dan kada mu je ćerka oteta. „Kada sam čuo da je oteta seo sam sa svojim mlađim bratom na motor i krenuo za njom“. Na putu su stalno pronalazili delove odeće. Devojčice su ih bacale da bi ostavile tragove. Ipak, u nekom trenutku su izgubili trag. Morali su da odustanu. „Vlada i vojska nas nisu podržali, iako smo na putu stalno prolazili pored vojnih punktova“.

Ranija vlada Gudlaka Džonatana oštro je kritikovana jer je reagovala suviše kasno. Tek tri meseca nakon otmice, predsednik je primio pripadnike porodica otetih devojčica i obećao da će oni videti svoje ćerke najdalje za tri sedmice. Ipak, nakon toga se nije dogodilo ništa. Nije bilo novih informacija, nije bilo naznaka o mogućem napretku.

Nigeria - Heimkehr der Chibok Mädchen

Konačno sa roditeljima

Hauvinih jedanaestoro braće i sestara svakodnevno su pitali oca: Kako je ona? Ima li dovoljno hrane? Gde spava? Na madracu, na podu? „Pokušao sam da ih umirim. Govorio sam im da je sve u redu i da će se vratiti jednog dana“, kaže Ntakai Keki.

Suze, radost, molitva

Ntakai Keki sa svojom ženom konačno ulazi u autobus. Par minuta kasnije stižu do centra tajne službe. Unutra vlada svečano raspoloženje. Postavljeni su šareni šatori, servirano jelo i piće, iz razglasa se čuje glasna muzika. Otvaraju se vrata autobusa i, nakon tri godine i dva meseca, većina otetih devojčica ponovo susreće svoje roditelje. Mešaju se suze i smeh, pleše se i moli.

Rebeka grabi ćerku i podiže je u naručje – onako kako je to radila kada je Hauva još bila mala. Hauva ne može da prestane da plače. Otac je pritiska na grudi. I sam se bori sa suzama. Uzalud.

Bez nezgodnih pitanja o prošlosti

Hauva je obučena u tradicionalnu šarenu odeću. Na prvi pogled deluje zdravo, ali niko ne zna šta je sve prošla. Zbog zaštite devojčica, novinari s njima ne smeju da razgovaraju. I Ntakai želi da postavi neka nezgodna pitanja. Ali ne sada. Ne ovde.

Vlada skoro da ne daje nikakve informacije o tome na koji način se stara za devojčice. Zbog toga je sve više na meti kritika. Jasno je samo sledeće: oslobođene devojčice za sada ostaju u glavnom gradu, pod zaštitom vlade. Tu dobijaju medicinsku i psihološku pomoć. Takođe, trebalo bi ponovo da krenu u školu.

Nigeria Präsident Muhammadu Buhari und die freigelassenen Chibok-Mädchen in Abuja

Oslobođene devojčice sa predsednikom Nigerije Muhamudom Buharijem

Još u oktobru 2016. godine puštene su 23 devojčice. Neki roditelji su se žalili da su od tada decu smeli da vide samo jednom i da nemaju pristup njima. Vlada je najavila da će devojčice uskoro smeti da posete Čibok.

„Vlada je rešavala neke bezbednosne probleme“, kaže analitičar Žibo Ibrahim iz Centra za demokratiju i razvoj. „Većina devojčica bila je udata za borce Boko Harama i bezbednosne službe strahuju da su neke konvertirale“, kaže Ibrahim. On dodaje da, uprkos tome, nije prihvatljivo da one toliko dugo budu držane daleko od porodice, prijatelja i rođaka. „Ne vidim opravdanje za to. Razlozi vlade nisu dovoljni“, kaže Ibrahim.

Hauvini roditelji za sada ne žele da razmišljaju o tome što ona ne može s njima nazad u Čibok. „Ja sam toliko srećan i zahvalan Bogu“, kaže njen otac i gura svojoj ćerki stari mobilni telefon u ruke da bi mogla da razgovara sa svojom braćom i sestrama. Majka Rebeka pokazuje porodične slike. Tokom tri godine porodica je dobila i neke nove članove. „Toliko sam zahvalna“, neprestano ponavlja. I ne prestaje da se smeje.

DW.COM