Sudbina jedne robinje

Maradi, na jugu Nigera: vojnici koji bi trebalo da čuvaju novinare iz inostranstva dremaju na plastičnim stolicama u senci hotela. Pored ulaznih stepenica jedan starac postavlja svoj klimavi sto i slaže robu koju nudi na prodaju. Šarene ogrlice, žirafe od bronze i pletene torbe kojima je sunce već ispilo boju. Pored svega toga stoji debeli, zarđali metalni lanac. To je, objašnjava starac i kezi se, ogrlica za roba. Uzima težak lanac u ruke. „To je bilo pre.“ Danas nema robova u Nigeru, odlučno tvrdi. Želim li da kupim lanac? Jeftino, cena je samo za mene. Da li zaista u Nigeru više nema robova, pitam. Ne, nema, kaže i odlazi od mene. Razgovor je završen.

Vreme bez srdačnosti

Oko 700 kilometara dalje, u glavnom gradu Nijameju sedimo pored žene sa životnom sudbinom kakva, po rečima onog starca, već odavno ne postoji. Tamazrat Ousame nas prima u senci sićušne kolibe od slame i starih guma. Na ulici između koliba bosonogi mladići igraju fudbal i dižu prašinu, a dve žene prelaze ulicu između gomila smeća. Već skoro deset godina živi u ovoj kolibi, a pre toga je bilo još gore. Tada nije imala ime, nego su je svi zvali ropkinja. To je bilo vreme „kad nikad nije bilo nikakvih srdačnosti“, kaže krhka žena. „Nikada.“

Jer ma šta govorio onaj trgovac, u Nigeru ima još mnogo robova. Žene koje se drže kao kućne sluškinje i koje vlasnici redovno siluju ili muškarci koji obrađuju polja svojih vladara, tek za nešto hrane. Čak i deca koju dobijaju im ne pripadaju, nego su automatski vlasništvo gospodara. On s njima čini šta hoće, može ih zadržati ili ih prodati drugom.

Ousame potiče, to uvek naglašava, iz porodice slobodnih. Bilo joj je četiri, najviše pet godina kad je postala vlasništvo jedne uticajne porodice nomada. Njena majka je kratko radila za tu porodicu, a kad su nomadi opet krenuli na put, jednostavno su poveli malu Ousame sa sobom. Isprva uopšte nije znala kakva ju je sudbina zadesila sve dok jedna komšika nije na nju pokazala prstom i rekla: „To je nova ropkinja Abul Alahija.“ Tek onda joj je postalo jasno da je njen život završen.

Politička volja je konačno prisutna

Koliko robova još ima u Nigeru, to ne zna niko. Možda ih je 800.000, možda ipak manje, objašnjava nam Almansur Galisun. Njegov dom je samo par ulica dalje od Ousamine kolibe, ali dnevnu sobu hladi klima-uređaj dok mu se ćerka igra na podu. On je jedan od dobrovoljaca organizacije Timidria, što na jeziku Tuarega znači otprilike solidarnost. Ta organizacija pomaže bivšim robovima koji su pobegli od svojih gospodara, posreduje u pronalasku smeštaja i učitelja koji će ih naučiti čitanju i pisanju.

Od pre nekoliko godina stanje je bolje. Naime 2003. je Niger konačno donio zakon kojim je držanje robova okarakterisano kao krivično delo. Ko prodaje ili drži druge ljude može biti kažnjen i sa 30 godina zatvora. Tako i ta organizacija pomaže bivšim robovima da tuže njihove nekadašnje vlasnike. Bilo je i drugih vremena u Nigeru: o ropstvu se ćutalo, a nisu robovlasnici trpani u zatvor, nego neke Galisunove kolege jer su pomagale odbeglim robovima. Ali sad članovi Timidrie sarađuju i s Ministarstvom unutrašnjih poslova i s drugim državnim telima: „Politička volja je konačno prisutna“, priznaje i Galisun.

Uprkos tome, ropstvo je još uvek duboko u kulturi i običajima Nigera, jada se ovaj humanitarni radnik. „Taj feudalni način razmišljanja i dalje postoji“, žali se. Glavni razlog je velika beda koja vlada u Nigeru, jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu. Predstavnici organizacije Timidrie putuju po zabačenim delovima Nigera i tamošnjim stanovnicima objašnjavaju da je najstrože zabranjeno imati robove.

Ali čak i robovi koji su se oteli svojim gospodarima se često vraćaju nazad. Razlog je jednostavan, priznaje aktivista za ljudska prava: tamo su dobijali barem nešto za jelo i mesto gde smeju da spavaju. Galisun uzdiše: i njegova i sve druge humanitarne organizacije moraju da učine mnogo više da bi tim ljudima dali neku perspektivu. „Ali jednostavno nemamo dovoljno novca.“

„Ti nisi ropkinja“

Almansur Galisun je, kratkoročno, pesimista: proći će još godine, možda i decenije, dok u Nigeru sasvim ne nestanu devojčice sa sudbinom Tamazrat Ousame. Šta to znači, pokazuje nam oslobođena ropkinja na njenim nogama: prepune su dubokih ožiljaka iz doba dok je čitav smisao njenog života bio da služi gospodaru. Morala je da radi od ranog jutra do duboko u noć, da ide daleko po vodu, priprema hranu. Kad je porodica gospodara kretala dalje na put, morala je da rastavlja njihov šator i onda ga postaviti na novom odredištu.

Ona nije smela da spava u šatoru: gotovo kao domaća životinja, samo kad je snažno kišilo, smela je da spava u jednom ćošku. Ali inače je spavala iza šatora, zajedno s njeno troje dece. Kaže da je njenoj najstarijoj ćerki pre spavanja često šaputala u uho: „Ti nisi ropkinja, ti si slobodna.“ Jednog dana, to joj je čvrsto obećala, ona će je osloboditi.

I taj dan je konačno došao: na obzorju je opazila vojnu jedinicu. Smesta se dala u trk prema vojnicima, ni sama ne zna koliko dugo je trčala kroz pustinju da bi sustigla vojnike. Onda su se zajedno vratili u naselje njenog dotadašnjeg gospodara, a kad je video vojnike, nije se uopšte upuštao u rasprave. U vojnom vozilu, nagurana zajedno sa njenom decom, konačno je shvatila: ropstvo je završeno.

Vojnici su je doveli u Nijamej gde je završila zanat za krojačicu uz pomoć jedne humanitarne organizacije. Udala se, ali je njen muž umro samo par godina kasnije. Danas preživljava iz dana u dan: „Pogledajte me, nemam baš ništa“, kaže, i mršavim rukama pokazuje na svu prašinu, izbledelu haljinu i trošnu kolibu. Da je nisu ukrali od roditelja i oduzeli joj slobodu i ime, njen život bi sigurno bio drugačiji, uverena je Ousame. Kakav, to ne zna, ali je sigurna: „Bilo bi bolje nego ovo.“