Suđenje za ubistvo Bošnjaka u Karakaju 1992. | Politika | DW | 19.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Pravosuđe

Suđenje za ubistvo Bošnjaka u Karakaju 1992.

„Video sam optuženog s oružjem u rukama i čoveka kako leži u lokvi krvi“, izjavio je Pero Milanović, svedok optužbe na suđenju Daliboru Maksimoviću, optuženom za ubistvo 4 bošnjačka civila 1992. u Karakaju kod Zvornika.

Prema optužnici koja je podignuta u maju ove godine, a prethodno preuzeta od Tužilaštva za ratne zločine BiH, Dalibor Maksimović je kao pripadnik Teritorijalne odbrane (TO) Milići, 18. aprila 1992. u objektu „Standard“ u Karakaju, u opštini Zvornik, gde je bila stacionirana njegova jedinica, ubio četiri civila bošnjačke nacionalnosti.

To je učinio u prisustvu drugih pripadnika TO Milići, nakon što je saznao da u Zvorniku poginuo jedan pripadnik njegove jedinice. U hol objekta tada su sprovedeni pritvoreni civili – braća Iljaz, Nijaz i Nedžad Karaosmanović, Fadil Čirak i jedno NN lice. Maksimović je na njih pucao rafalnom paljbom.

Ubio je Fadila Čiraka i Iljaza i Nijaza Karaosmanovića. NN lice je uspelo da pobegne, a Maksimović je potom prišao Nedžadu Karaosmanoviću koji je pokazivao znake života i sa jednim vojnikom ga do smrti izudarao nogama.

„Video sam kako jedan čovek leži u lokvi krvi“

Pred Višim sudom u Beogradu u sredu (18.12.) je svedočio Pero Milanović, koji je 1992. u opštini Zvornik bio pripadnik TO Milići i zamenik komandira Radomira Đinkića. Rekao je da je onog dana kada je čuo da je jedan pripadnik TO Milići nastradao kod Doma zdravlja u Zvorniku, otišao u objekat Standard i da je ušao u prostoriju u kojoj je bio smešten.

„Napolju se u jednom trenutku čula pucnjava. Izašao sam iz svoje prostorije i video u hodniku dosta naroda u civilnim odelima i uniformama. Pored stubišta je stajao Maksimović i video sam kako jedan čovek leži u lokvi krvi“, rekao je Milanović. „Nisam lično video da je on na nekoga pucao“, dodao je svedok optužbe.

Na pitanje zamenika tužioca Đukica da li je ili nije video da je Maksimović držao oružje, Milanović je potvrdio da je optuženog video sa oružjem. Na pitanje branioca Nenada Petrušića da li zna da je Maksimović bio pripadnik jedinice kojom je komandovao Radomir Đinkić, a u čijem sastavu je bio i on, Milanović je rekao da mu se čini da optuženi nije bio u toj jedinici, ali da ne može da bude siguran s obzirom na to koliko je vremena od tada prošlo.

Na ročištu u sredu u publici je među prisutnima bila i oštećena u ovom predmetu, Fahrija Čirak, čiji je muž ubijen u objektu „Standard“, a koja je svedočila na prethodnom ročištu. Sledeće ročište zakazano je za 21. februar 2020. godine.

„Više nisam mogla to nositi u sebi“

Pred Višim sudom u Beogradu protiv Maksimovića vodio se još jedan proces, a prvostepena presuda donesena je u septembru ove godine kada ga je sudsko veće, kojim je predsedavao sudija Vladimir Duruz, osudilo na 15 godina zatvora.

U optužnici podignutoj 2016, navedeno da je on u maju 1992. u mestu Repovac u opštini Bratunac sa nekoliko nepoznatih pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS) izdvojio zatočene civile bošnjačke nacionalnosti – Salkić Husu, Nezira i Omera – i pucao na njih. Ubijeni su Nezir i Omer Salkić, a pošto je Huso Salkić pokazivao znake života, Makimović mu je prišao i preklao ga.

On je istog dana u mestu Glogova ubio i civila Muju Šaćirovića, a kasnije je u mestu Repovac sa nepoznatim pripadnikom VRS zatvorio dve žene, od kojih je jedna na ovom suđenju bila zaštićeni svedok VS1. Oni su te dve žene odveli u šumu iznad mesta Milići gde je Maksimović silovao svedokinju VS1.

Ta svedokinja je na pretresu 2016. godine od suda tražila da se ne susretne sa okrivljenim i svedočila je iz posebne prostorije.

„Bilo me je stid mene. Bilo me je stid svijeta. Stid me i sada da pričam o tome. I to mi nije dalo, dok me nije vrijeme došlo, da me počelo progoniti, da sam počela vrištati, pričati u snu, da sam morala to ispričati. Više nisam mogla to nositi u sebi“, rekla je tada svedokinja VS1 na pitanje zamenika tužioca Bruna Vekarića zbog čega o silovanju nije ništa rekla u iskazima koje je prethodno dala u BiH.

Regionalna saradnja

Ovaj predmet je, kao i Karakaj, Tužilaštvu za ratne zločine Srbije ustupilo Tužilaštvo BiH. Od 2016. do 2019. godine u Srbiji su podignute 23 optužnice za ratne zločine, od kojih je 19 preuzeto iz BiH.

Regionalna saradnja jedan je od ključnih uslova kako bi se procesuirale preostale osobe koje su počinile ratne zločine. To je stav mnogih nevladinih organizacija, a isto je nedavno u svom izveštaju naveo i glavni tužilac Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu Serž Bramerc.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je sa Tužilaštvom BiH, Crne Gore i Hrvatske od 2005. potpisalo nekoliko dokumenata o saradnji, a poslednji sa BiH – protokol o saradnji u progonu počinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, potpisan je u Briselu 2013. godine.

Preuzimanje optužnica iz BiH nevladine organizacije uglavnom ocenjuju kao dobar primer regionalne saradnje. „Ukoliko regionalnu saradnju sa BiH posmatramo isključivo u kontekstu koliko je pravosuđe BiH ustupilo predmeta ratnih zločina domaćem pravosuđu, onda možemo reći da ona dobro funkcioniše. Najveći broj pokrenutih predmeta za ratne zločine u Srbiji su posledica regionalne saradnje sa BiH“, izjavila je za DW izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) Ivana Žanić.

Srbija ne sudi visokorangiranim počiniocima

Ipak, ona dodaje da stvari ne stoje toliko dobro ukoliko se regionalna saradnja posmatra u širem kontekstu – kao poverenje između dva pravosuđa.

„Iako BiH ustupa predmete, tu se uglavnom radi o predmetima u kojima su optuženi niskorangirani počinioci i predmeti sa malim brojem žrtava. Dakle, izostaju ustupi predmeta protiv visokorangiranih počinilaca. Razlog tome je verovatno što je već opšte poznata činjenica da Srbija ne procesuira visokorangirane počinioce“, rekla je Žanić.

Prema zakonu u Srbiji, u ovom trenutku važeći je princip univerzalne nadležnosti koji omogućava Tužilaštvu da procesuira počinioce ratnih zločina bez obzira na njihovo državljanstvo. Nedavno je na predlog Tužilaštva za ratne zločine Srbije, državljaninu BiH i bivšem pripadniku HVO Osmanu Osmanoviću određen pritvor, zbog sumnje da je 1992. izvršio ratni zločin. Ipak, tada je reagovalo Tužilaštvo BiH koje je od Ministarstva pravde BiH zatražilo da pravosudnim institucijama Srbije uputi molbu za Osmanovićevo izručenje.

Iako ističe da je princip univerzalne nadležnosti formalno-pravno prihvatljiv, stav FHP je da „svaka država nastala raspadom bivše Jugoslavije treba primarno da procesuira sopstvene državljane za počinjene ratne zločine“, izjavila je nedavno Višnja Šijačić iz Fonda za humanitarno pravo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama