Studiranje – privilegija za dobrostojeće
13. novembar 2018.
Deset godina je prošlo od prvih studentskih protestnih aktivnosti protiv opšte komercijalizacije visokog obrazovanja u Hrvatskoj – naime od prvih masovnih demonstracija u maju 2008. održanih na fakultetima u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku, Zadru, Karlovcu i Varaždinu, do blokada nastave u proleće i jesen 2009. godine. Bio je to deo širokog evropskog studentskog pokreta – odgovora na Bolonjsku reformu visokoškolskog sistema. Ona je navodno trebalo praktičnije da standardizuje i poveže akademske nastavne institucije po kontinentu, ali je njen prvenstveni rezultat bio do tada nezabeleženo pretvaranje znanja u – kako su to detektovali studenti – robu na tržištu.
Ipak, sistem se pokazao žilavim, s obzirom na neuporedivo moćnije političke i ekonomske instrumente kojima raspolaže. Visoko obrazovanje nastavilo je da poskupljuje za studente, a država iz godine u godinu smanjuje davanja za nastavu, naučna istraživanja i časopise. Ako danas podvučemo crtu, indikativna je i jedna nedavno objavljena studija Svetske banke. Indeks nejednakosti u mogućnosti pristupa visokom obrazovanju u Hrvatskoj, prema tom dokumentu, čak je dvostruko veći za generacije koje stasavaju u 21. veku, nego što je bio za onu rođenu četiri decenije pre njih.
Sužene mogućnosti za sve s nižim dohotkom
Jovica Lončar, biotehnički inženjer koji je zaposlen kao stručni savetnik na Institutu Ruđer Bošković u Zagrebu, bio je u ono doba aktivni učesnik pokreta studenata. I dalje je dobro obavešten o aktuelnim prilikama u sektoru, pa nas je u razgovoru o toj temi najpre upozorio na poneke činjenice u širem kontekstu. Po udelu nezaposlenih koji su mlađi od 25 godina, Hrvatska s 27 odsto drži visoko četvrto mesto u Evropskoj uniji. Podaci Državnog zavoda za statistiku nadalje otkrivaju da je prošle godine više od 60 odsto radnika primalo platu nižu od prosečnih 6.000 kuna, dok je gotovo polovina njih na primanjima ispod 4.500 kuna.
„Ako uzmemo da su primanja po pravilu niža van većih gradskih sredina, onda ne treba biti naročito pametan da bi se zaključilo da su vam mogućnosti, ako spadate među one koji zarađuju manje od 4.500 kuna, i uz to ste izvan gradova s fakultetima, znatno sužene. Kad kažem sužene, to je naravno eufemizam za katastrofalnu situaciju u kojoj imate otežan pristup obrazovanju, zdravstvu, socijalnim servisima itd. Mogućnost školovanja mlade osobe u slučaju da dolazi iz porodice s niskim primanjima, znatno je otežana, često doslovno nemoguća, jer treba pokriti troškove stanovanja, hrane, prevoza, a prečesto i školarine“, kaže Lončar.
Od navodne jednakosti šansi do nejednakosti ishoda
Taj naučnik-istraživač dodaje da se obrazovne šanse mnogima često zatvaraju već prilikom upisa u srednje škole, jer se za upis fakulteta traži znanje prema gimnazijskom programu. Čak i velik broj onih koji upišu fakultet, primoran je da radi punu satnicu, čime im za studiranje, zbog bolonjskog koncepta koji ne toleriše izostanke, ostaje veoma malo slobodnog vremena i postaje praktično nemoguće. „Država sve izrazitije obrazovni sistem, posebno na nivou visokog školstva, prepušta na milost i nemilost tržištu“, zaključuje Jovica Lončar. „Zato ne treba da čudi to što se nejednakost sve više manifestuje i kroz nemogućnost pristupa visokoobrazovnim institucijama mladih iz siromašnijih porodica. Izostanak prave državne intervencije u smislu pravedne preraspodele, imao je za argument tzv. jednakost šansi, a na kraju smo došli do onog do čega takva šuplja priča uvek dovodi – a to je nejednakost u rezultatu.“
Dragan Bagić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, poseban akcenat stavlja na pitanje srednjoškolskog obrazovanja: „Studiranje je u Hrvatskoj sve teže dostupno, ali u velikoj meri zbog nekih činjenica koje čak nisu ni vezane primarno za tu fazu školstva. Mi još uvek nemamo izuzetno visoke školarine, iako su troškovi života van mesta boravka veliki problem. Ali već i pre toga, mi imamo velike teškoće zbog srednje škole.“
Nema socijalne politike u sektoru obrazovanja
„Glavna selekcija tj. ključni socijalni lom nastaje između osnovne i srednje škole. Deca iz siromašnijih domaćinstava mnogo manje upisuju gimnaziju ili uopšte četvorogodišnji program, koji je preduslov za visoko obrazovanje. Oni teže da što pre dođu na tržište rada, da rasterete roditelje. A ne postoje mere koje adresiraju taj problem, kao ni stipendije za one koji studiraju van mesta boravišta. Iako bi takve stipendije olakšale rizik porodicama koje šalju decu u gimnaziju, umesto u trogodišnje srednjoškolske programe koji donose brži povrat na tržištu rada. Taj deo sistema ne postoji, nema intervencija za njega u politici“, kaže Bagić za DW.
Rešenje za nekadašnji studenski bunt tako se kreće u sasvim originalnom smeru: sve više će biti onih koji neće ni imati razloga toliko da se protive rastu troškova studiranja. Ali politički cinizam takvog raspleta mogao bi zemlju da dovede u situaciju da uskoro neće biti ni njih. Reč je naravno o masovnom odlasku mladih (a i ne samo njih) u inostranstvo poslednjih godina, zbog nedostatka radnih mesta u Hrvatskoj. Srećniji među njima rade na poslovima za koje su se kod kuće studirali, ali najveći broj hrvatskih ekonomskih emigranata u stvari i ne bira posao, i zapošljava se ispod svojih kvalifikacija.