„Studirajte u Beču, pogledajte rang-liste univerziteta“ | Politika | DW | 19.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Hrvatska

„Studirajte u Beču, pogledajte rang-liste univerziteta“

Boris Ivetić ne posustaje. Ono što je počelo kao štrajk glađu, pretvorilo se u pisanje doktorata pred vratima Ministarstva nauke Hrvatske. Mlađim kolegama poručuje: studirajte u Beču, pogledajte rang-liste univerziteta…

Boris Ivetić pred vratima Ministarstva obrazovanja u Zagrebu

Boris Ivetić pred vratima Ministarstva obrazovanja u Zagrebu

Laptop, termos sa kafom i prostirka – to je poslednjih mesec i po dana scenografija na glavnom ulazu u Ministarstvo nauke i obrazovanja u Zagrebu. Na tom mestu protestuje mladi teorijski fizičar Boris Ivetić kako bi ukazao na greške i grehe sistema zbog kojih će svoje obrazovanje da nastavi u Austriji. Posetili smo ga kako bismo više saznali o njegovim problemima.

„Tu sam čitavo vreme. Odem kući da se istuširam, jedem i u toalet. Ovde spavam“, kaže nam Boris kojeg smo tog sunčanog jutra zatekli u srdačnom razgovoru s poštarom. Kaže da je diplomirao 2011. godine, nakon čega je počeo da volontira u Institutu „Ruđer Bošković“.

„Upisao sam doktorat za svoje potrebe na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF). Na drugoj godini su mi rekli da, umesto plaćanja godine, mogu da držim nastavu. Mnogo mi je bilo da plaćam 8.000 kuna godišnje (oko 1.000 evra), pa sam prihvatio ponudu. Tako sam počeo da radim na PMF-u, na Odseku za fiziku. Predavao sam i po dva kolegija, pa sam odradio ukupno 12 semestara nastave kroz četiri i po godine.“

Ovakav tip saradnje na Univerzitetu u Zagrebu nije izuzetak, pa nastavu često drže spoljni saradnici koji su stvarno zaposleni u nekim drugim institucijama, a na ovakav način otplaćuju doktorate, objašnjava Ivetić.

Rad bez papira

Vremenom su mu nadređeni na Odseku za fiziku, priča naš sagovornik, obećali i posao. Ali kad su se otvorila radna mesta – zaposlili su druge. „Na kraju su mi sabotirali i temu doktorata. Branio sam je u februaru 2018. godine i nisu mi odgovorili prihvataju li temu ili ne“, navodi Ivetić. Po isteku zakonskog roka za odgovor tu istu temu je poslao na Univerzitet u Beču. „Tamo je sve za nedelju dana rešeno. Nadam se da ću u septembru ili oktobru da doktoriram u Beču.“

Protest u Zagrebu

Pitanje na koje Boris Ivetić - i čitava javnost - čekaju odgovor ministarke

Naknadno je otkrio da zapravo nije ni prošao propisanu proceduru kako bi mogao da radi sa studentima, te da on i kolege nisu bili formalno imenovani za asistente. On sam bio je formalno asistent samo tokom dva semestra. „Mislim da su osmislili sistem u kojem nisu prijavljivali asistente, a Ministarstvo je uplaćivalo novac prema broju studenata s kojima su, zapravo, radili spoljni saradnici. Drugim rečima, stvarao se višak novca koji je isplaćivan kroz bonuse za posebna dostignuća i povećani opseg posla“, tvrdi Ivetić.

Institucije ćute

Svoj slučaj pokušao je da reši prvo na matičnom PMF-u koji je pokazao volju za nagodbom. „Ponudili su mi 20.000 kuna (oko 2.700 evra). Uzmite u obzir da je bruto plata asistenta deset do 12 hiljada kuna (1.300-1.600 evra). Nisam to prihvatio“, kaže Ivetić. Ali i demantuje tvrdnje nekih medija da od PMF-a pokušava da naplati pet miliona kuna.

Kaže, novac nije ono što traži i u životu ga interesuje samo nauka pa ga tako nije brinulo ni to što je radio bez valjanog ugovora. „Kasnije sam saznao i da je deo asistenata novac dobijao na ruke“. Ivetić tu ne staje s optužbama pa spominje i nalaz Državne revizije koji se odnosi na isplatu autorskih ugovora, kao i na troškove reprezentacije. Naš pokušaj da čujemo šta kaže druga strana u ovoj priči bio je bezuspešan. Naime, dekanka PMF-a Aleksandra Čižmešija nije nam odgovorila na mejl.

Ministarka obrazovanja Hrvatske Blaženka Divjak

Ministarka Divjak nerado ulazi na glavni ulaz u svoje Ministarstvo

Koliko je uspešno Ivetić pred vratima ministarke nauke i obrazovanja Blaženke Divjak (HNS)? „Komunicirao sam s državnim sekretarom Tomom Antičićem. Imam osećaj da je krenuo u kontrolisanje štete. Ministarka me je primila samo na desetak minuta i to u punom sastavu kabineta. Njihov stav je da Ministarstvo ne može da utvrdi da li je to bio radni odnos i da li su mi prekršena radna prava. Rekao sam im da želim da pošalju poruku da takve stvari više ne smeju da se događaju“, opisuje iskustvo susreta sa ženom na čelu resora. Komentar slučaja zatražili smo i od spomenutog državnog sekretara Antičića, ali i on se oglušio na naš dopis. Odgovor nismo dobili ni od službe za komuniciranje s javnošću Ministarstva obrazovanja.

„Odlučio sam da postanem šatoraš“

Pre nego što je seo pred vrata ministarke nauke, Ivetić je poslao desetak prijava Državnom tužilaštvu i Uredu za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala (USKOK), kao i inspekcijama rada: „Stekao sam utisak da više ne mogu ništa pravno da preduzmem. Već godinu i po pišem te prijave, umesto da se bavim naukom. Medijima nisam interesantan. Shvatio dam da mi preostaje jedino gerila i da postanem ’šatoraš’.“

Uz smeh priznaje da mu se prvi dani njegovog protesta čine naivnim: „Prva četiri dana nisam ni jeo. Bio sam čitavom vreme na suncu, dok Hitna nije došla po mene. Došao sam bez pripreme. Bio je to najgluplji štrajk glađu. Potom sam doneo knjige i počeo da pišem doktorat. Čitave godine nisam radio struku, ali ovdje sjajno radim. S 25, došao sam na 85 stranica doktorata. Inspirisan sam, jer imam osećaj da na njih vršim bar neki mikro-pritisak. Naravno da ih ne udaram jako, ali nije im svejedno. Oni bi radije da nisam tu. Ministarka više ne ulazi na glavni ulaz.“

Boris Ivetić pred vratima Ministarstva nauke u Zagrebu s dokumentacijom kompletnog slučaja

Boris Ivetić pred vratima Ministarstva s dokumentacijom kompletnog slučaja

„Hrvatskoj potreban novi Tesla“

Dok sedimo na zidiću pred Ministarstvom nauke, Ivetić povremeno prekida razgovor kako bi se pozdravio s radnicima Ministarstva koji ulaze u zgradu. Čini se da se sjajno socijalizovao. „Ma znam ih sve“, kaže nam, pa nudi i svoje viđenje tog sistema: „Oni koji neće ni da me pogledaju, ti su uhlebi. Oni koji me pozdrave su u redu. Neki su mi rekli da im je čak lično neprijatno zbog moje priče, iako nisam tu zbog njih. Ovde ima mnogo sjajnih ljudi, tih devojaka koje ostaju da rade do osam, devet sati uveče. Donesu mi vodu i voće. Ali ima i drugih…“

Svojim budućim kolegama bi, kaže naš sagovornik, s današnjim iskustvom poručio da odu da studiraju u Beč. „Semestar na doktorskim i diplomskom studiju košta 19 evra. Sve se reši putem interneta u najkraćem roku. Da ne govorim da je to puno kvalitetnija institucija. Pogledajte rang-liste univerziteta. Mnogo mi znači to što su prihvatili moj doktorat u završnoj fazi. Inače, fakulteti to baš i ne vole.“ Zaključno kaže da se nada da će sistem jednoga dana postati pošteniji i da će pružiti priliku onima izvrsnima koji zaista „žive nauku“. No pri tom ipak ističe prirodne nauke: „Neće ovu zemlju da spasu ni politikolozi, ni filozofi. Ali bi mogao neki budući Tesla.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM