Strip pre stripa: vek i po Maksa i Morica

„O, šta sve čovek često čuje ili pročita o nevaljaloj deci, kao što su na primer ovi dečaci, po imenu Maks i Moric!“ Tako počinje priča o sedam nestašluka dvojice nevaljalaca. Maks i Moric odavno su deo nemačkog kulturnog nasleđa, a prevedeni su na više od 200 jezika i dijalekata.

Štivo za decu – da ili ne?

Vilhelm Buš nije mogao ni da sanja da će njegovo delo biti tako uspešno. Prvi izdavač kome ga je ponudio 1864. odbio ga je, jer se bojao da se priča neće prodavati. Godinu dana kasnije, izdavač Kaspar Braun je pristao da objavi celu stvar. Na uspeh se nije dugo čekalo, knjiga je postala bestseler još za autorovog života. Prvi prevod pojavio se 1866. u Danskoj, nekoliko godina kasnije na engleskom, a 1887. izašlo je i prvo japansko izdanje.

Uspeh je Vilhelma Buša lično veoma iznenadio, kaže Eva Veisveiler koja je napisala biografiju autora. Ona smatra da „Maks i Moric“ nije nužno samo knjiga za decu, već kritički nastrojena politička knjiga. „Tokom 1860-ih bilo je masovnog iseljavanja iz siromašnih, ruralnih područja u Ameriku. Bilo je mnogo neverovatno siromašnih nadničara koji su imali mnogo dece i jednostavno ih ostavljali. U to vreme je zaista hiljade dece bez roditelja lutalo kroz sela, preživljavalo delom sitnim krađama, kao Maks i Moric. Dakle, ako u Maksu i Moricu postoji 'pouka', onda verujem da ide u tom pravcu: to je šaljiva optužnica protiv tih užasnih društvenih uslova koje su stvorili odrasli“, kaže Vajsvaljer.

A kraj? Maks i Moric su na kraju mrtvi, samleo ih je mlin. „Ni to nije bilo tako daleko od stvarnosti“, kaže Eva Veissveiler. Deca koja su počinila sitne krađe, decenijama su bila bacana u tamnice, a notornim lopovima pretila je i smrtna kazna.

Model za američki strip

Bez obzira kako neko sada tumači knjigu, tu je još jedna komponenta koja je „Maksa i Morica“ učinila poznatim. Ta priča u slikama danas se smatra pretečom modernog stripa, nastalog krajem 19. veka u Sjedinjenim Američkim Državama. To lepo može da se vidi na izložbi „150 godina Maksa i Morica" u muzeju Vilhelma Buša u Hanoveru.

Strip se prvo pojavio u američkim novinama. U decembru 1897 u nedeljnom izdanju „Njujork žurnala“ objavljen je strip „The Katzenjammer Kids“ nemačkog ilustratora Dirka Rudolfa.

„Medijski mogul Vilijam Randolf Herst želeo je da poveća tiraž svog lista i Rudolfu je dao zadatak, rekavši da mu je za dodatak potrebno nešto kao Maks i Moric. Dirk je tako stvorio nevaljale blizance Hansa i Frica. I ne samo to. U severnoj Americi je u to vreme bio veoma visok procenat nemačke štampe“ kaže Martin Jurgeit, kustos izložbe u Hanoveru, „i često su dvojica dečaka, junaka, sasvim eksplicitno nazivani Maks i Moric.“ Čist plagijat – reklo bi se danas.

Sve to se dogodilo za života Vilhelma Buša koji je umro 1908. Ali on se nije žalio. A nije ni mogao, jer više nije imao prava na „Maksa i Morica“. Sve je bilo u rukama izdavača Kaspara Brauna. Iz prepiske se vidi da je Vilhelm Buš primetio trend u SAD i da je bio i zbunjen i polaskan.

Globalni uticaj

Originalni rukopisi o Maksu i Moricu su očuvani i ovih dana mogu da se vide u muzeju u Hanoveru. Oni čine početak izložbe, koja povlači liniju do modernih stripova današnjice. „Tu liniju neke zemlje vide drugačije“, kaže Martin Jurgeit. Francuzi, na primer.

Ali francuski i belgijski strip je 30-ih godina dvadesetog veka bio pod velikom uticajem američkog stripa, sadržajno i stilski. Dakle, na francuski strip je indirektno uticao Vilhelm Buš. „Bez američkog stripa, ne bi bilo stripova na svetu, onakvih kakvi su nam danas poznati“, kaže Jurgeit. A američki strip se sasvim eksplicitno temelji na tradiciji nemačkih priča sa slikama, posebno Vilhelma Buša. I zato ne treba da čudi što je najvažnija nagrada za strip na nemačkom jeziku „Nagrada Maks i Moric".

Autorke: Petra Lambek / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković