Strah od građanskog rata u Siriji

Prema ustavu, Sirija je sekularna država, već decenijama socijalističkog kova. Režim nikada nije javno vodio politiku u korist neke vere, ali bi uprkos tome sadašnji nemiri mogli dovesti do verske i nacionalne napetosti, smatra berlinski stručnjak za Bliski istok Folker Pertes koji kaže: „…obaranje Asadovog režima je dugotrajno i krvavo i moglo bi dovesti do situacije slične gradjanskom ratu. U toj situaciji moglo bi doći do porasta verske netrpeljivosti, do sukoba i osveta“.

Pre svega aleviti imaju razloga da strahuju od nasilja, jer je porodica Asad alevitska. Osim toga, bivši predsednik Hafez el Asad i njegov sin, sadašnji predsednik, Bašar na ključna mesta u vladi, vojsci i tajnim službama rasporedili su alevite. „Zapaža se da režim donekle potpiruje netrpeljivost. Tako se naoružavaju alevitska sela koja su u blizini sunitskih. To je opasna tendencija i pripadnici manjina koje nisu imale koristi od vlasti strahuju od toga. Taj strah je opravdan“, kaže Pertes.

Poigravanje strahom

Sirijski vlastodršci svesno se poigravaju strahom naroda od verskih sukoba. To samo pojačava bes demonstranata, kaže novinarka Kristin Helberg koja se bavi Sirijom: „Vlasti u sloganima i na plakatima stalno nastoje da pokažu da žele jedinstvo u zemlji, da su protiv verskih podela, da žele zajedno sa svim verskim zajednicama da sprovedu reforme (aludirajući posredno na mogućnost sukoba i plašeći ljude na taj način)“.

Oko 70 odsto građana Sirije su muslimani – suniti. Alevita, Druza i ismailita je oko 20 odsto, a deset odsto Sirijaca su hrišćani. U poslednje vreme tu su i irački hrišćani koji su došli kao izbeglice bežeći od nasilja prema hrišćanima u domovini. Nije mali broj hrišćana u Siriji koji strahuju da će u slučaju pada Asadove vlade morati i oni u izbeglištvo.

„Ljudi se boje haosa, nasilja – baš kao i u susednom Iraku“, kaže Kristin Helberg. Ta zabrinutost zasniva se na strahovanjima da bi, ukoliko padne Asadova porodica i na vlast dođu konzervativni sunitski muslimani, hrišćani mogli biti diskriminisani, ili čak progonjeni. Sunita trenutno gotovo i nema na visokim položajima i u vladi, mada čine većinu stanovnika zemlje.

Nema mesta za fundamentalizam?

Stručnjak za Bliski istok Pertes, međutim, smatra da za takva strahovanja nema razloga: „Te raznolike manjine neće glasati za sunitske fundamentalističke stranke ukoliko budu održani demokratski izbori. Pa i sami sunitski muslimani skloni su da podrže građanske, obrazovane snage koje se zalažu za sekularno državno uređenje. Utoliko je prostor za Muslimansku braću u Siriji sužen, mnogo je manji nego, na primer, u Egiptu. Osim toga, militantna Muslimanska braća uništena su u Siriji u sukobima osamdesetih godina i njihovi pripadnici uglavnom su u inostranstvu. Tamo su i naučili da u Siriji ne prolazi fundamentalizam“.

Otac Hafez Asad i sin Bašar uvek su vodili računa o tome da što više suzbiju fundamentalističke snage. Iako su Asadovi imali i imaju dobre kontakte sa Hezbolahom u Libanu i Iranu, umeli su da ih drže podalje od Sirije o čemu Folker Pertes kaže:

„Hezbolah je delovao u Libanu ili sa libanske teritorije, ali nije vodio politiku iz Sirije. Asadov režim bio je pragmatičan – u zemlji nije ostavljao prostor za islamiste, ali je spoljnopolitički sarađivao sa Hamasom i Hezbolahom, mada kod kuće nije dozvoljavao politiku koju su ti pokreti vodili“.

Asad i manjine

Asadovi su stavljali do znanja stanovništvu da se brinu o manjinama. U stvari, u Siriji postoji tradicija verske trpeljivosti čiji koreni potiču iz vremena pre dolaska na vlast Asada i stranke BAAS. Od 1970. godine muslimanska većina u Siriji obrazovala je vladu i iz njenih redova je bila većina ministara. Ali, u vladi su bili i hrišćani i aleviti. Jedan od razloga je i taj što je Sirija na glavnom trgovačkom putu između Turske i arapskog sveta. Tako su tragove ostavile mnoge kulture i verske i nacionalne zajednice.

Ako posle obaranja Asada i dođe do nacionalne i verske zategnutosti, bar nema razloga za strahovanje od fundamentalističkih sunitskih snaga – njih je režim u začetku ugušio. Promena vlasti u Siriji odgovarala bi Zapadu, jer bi na taj način nestala osovina Sirija – Liban, kaže stručnjak za Bliski istok Tomas Pjere.

„Hezbolah i pokret Amal izgubili bi najvažnijeg saveznika u regionu. Naravno, ostaje Iran, ali za Hezbolah je Sirija toliko značajna da bi smena u Damasku automatski oslabila pokret. Kako je Hezbolah imao tako dobre veze sa Asadovim režim teško mi je da zamislim da bi neke nove vlasti u bližoj budućnosti nastojale da uspostave dobre odnose sa njim“, kaže Pjere.

Autori: Dijana Hodali / Nenad Briski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković