Sto godina PEN centra: večna borba za slobodu reči | Mozaik | DW | 05.10.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Sloboda reči

Sto godina PEN centra: večna borba za slobodu reči

Udruženje pisaca PEN osnovano je u Londonu pre tačno sto godina. Ono se od tada, pa sve do danas bori za slobodu izražavanja – jer to nije nešto što se može osvojiti zauvek.

U velikom broju zemalja – bilo da je reč o današnjoj Belorusiji, Kini, Turskoj, Iranu ili Eritreji, ili u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj ili u komunističkom istočnom bloku – vladari su ugrožavali i ugrožavaju slobodu mišljenja i izražavanja. Autore su proganjali ili još uvek proganjaju i zatvaraju, a ne tako retko i ubijaju. Međunarodno udruženje pisaca PEN tome se suprotstavlja već čitav jedan vek. „Sto godina PEN-a“, kaže Regula Fenske, predsednica nemačkog PEN centra, „prilika je da proslavimo, da se osvrnemo na ono što je bilo, da razmislimo – i da tugujemo“.

Mnoge hrabre žene i muškarci životom su platili svoja ljudska prava, kaže Fenske. Pisce širom sveta i dalje progone i potrebna im je podrška. „Reč je oružje kojeg se vladari u autoritarnim režimima širom sveta najviše plaše“, ističe Fenske u intervjuu za DW. „Uvek se prvo hapse pisci i novinari.“ U Nemačkoj, gde je situacija povoljnija, književnost je, smatra ona, „skliznula u zabavni kutak“, pa je to više zabava nakon posla. „Ali reč je ključna za stvari kao što su sloboda, istina i suživot ljudi generalno. To je ono što ona predstavlja.“

Regula Fenske: Reč je oružje kojeg se vladari u autoritarnim režimima širom sveta najviše plaše

Regula Fenske: Reč je oružje kojeg se vladari u autoritarnim režimima širom sveta najviše plaše

Glas progonjenih autora

PEN je skraćenica za pojmove „pesnici, dramaturzi, esejisti i romanopisci“. Udruženje je osnovano u Engleskoj 1921. godine kao literarni krug prijatelja, a PEN se ubrzo proširio po čitavom svetu, pre svega kao glas progonjenih i potlačenih autora.

Sve je pokrenula jedna hrabra žena pre tačno sto godina: u utorak 5. oktobra 1921, engleska književnica Ketrin Ejmi Doson Skot je na osnivačkoj večeri u jednom londonskom restoranu okupila četrdesetak istomišljenika. Oni su se na toj večeri pojavili u odelima i večernjim haljinama, razgovarali pod raskošnim lusterima i održali govore.

Tokom večere, na kojoj je služeno šest jela, prvi predsednik PEN-a, Džon Goslvorti, održao je zdravicu. On je tom prilikom rekao da pisci sebe vide kao „poverenike ljudske prirode“. Međutim, kako je naglasio, književnost mora da se kloni politike. To je jedini način da PEN obezbedi svoju nezavisnost, naglasio je.

Ideja o literarnoj mreži je „upalila“. U roku od godinu dana, novi PEN centri počeli su da deluju u Parizu, Njujorku, Briselu, Oslu, Barseloni i Stokholmu. Već 1926. osnovan je i Srpski PEN centar, a osnivači su, između ostalih, bili i Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Jovan Dučić… Krajem te decenije PEN je imao više od 40 klubova sa više od 3.000 članova u Africi, Aziji, Evropi, Okeaniji, Južnoj i Severnoj Americi. Londonski klub delovao je kao centrala PEN-a. Međunarodni kongresi održavali su se na različitim lokacijama, a mesečni bilteni služili su za redovan protok informacija.

Kongresu PEN-a 1959. u Frankfurtu prisustvovao je i tadašnji predsednik Nemačke Teodor Hojs (3. sleva)

Kongresu PEN-a 1959. u Frankfurtu prisustvovao je i tadašnji predsednik Nemačke Teodor Hojs (3. sleva)

PEN se suprotstavio nacistima

Do sredine tridesetih godina prošlog veka, delovanje PEN-a uveliko je preraslo granice Evrope. Tada su već postojali i centri u Johanesburgu i Kejptaunu, u Tel Avivu i Buenos Ajresu, u Pekingu, La Pazu, Bagdadu i Bombaju, u Kairu i Tokiju. Delovao je čak i eksteritorijalni jevrejski PEN, s centrima u Njujorku, Varšavi i Viljnusu. U svom „Apelu svim vladama“ 1931. godine, PEN je prvi put zatražio od vlasti da poštuju „prava autora koji su pritvarani iz verskih ili političkih razloga“. Usledili su i novi apeli.

Najkasnije onda kada su nacionalsocijalisti došli na vlast u tadašnjoj Nemačkoj, PEN je bio prisiljen da zauzme jasan stav. Razlog su bili sve žešći progoni pisaca, cenzura, spaljivanje knjiga i konačno nametanje nacionalsocijalističke ideologije nemačkom PEN-u. Na kongresu PEN-a u Dubrovniku održanom u maju 1933, jevrejski pisac Ernst Toler, koji je tada živeo u egzilu, govorio je o posledicama nacističke vladavine.

Ernst Toler, snimak iz 1955.

Ernst Toler, snimak iz 1955.

„Milionima Nemaca nije bila dozvoljena sloboda izražavanja“

On je tada nabrojao imena šezdeset pisaca čije su knjige spaljene dve nedelje ranije u Berlinu: „Milionima ljudi u Nemačkoj nije dozvoljeno da govore i pišu slobodno“, rekao je Toler. „Oni na vlasti pozivaju se na velike nemačke umove, ali kako intelektualni zahtevi Getea, Šilera, Klajsta, Herdera, Vilanda ili Lesinga mogu da budu kompatibilni s progonom miliona ljudi?“ Moćnicima je glas te duhovnosti samo fasada koju koriste u političke svrhe, dodao je. „Ne dajmo se zavarati“, rekao je Toler, „političari nas samo tolerišu, a kada postanemo neugodni onda nas progone. Glas istine nikada nije bio ugodan“.

Tzv. „CKenbi-rezolucijom“ PEN je 1933. osudio „progon zasnovan na rasnim predrasudama“, a „Rejmond-rezolucijom“ iz 1934. zahtevalo se pravo na slobodu izražavanja za sve autorke i autore u egzilu. Nakon Drugog svetskog rata, PEN je konačno 1948. godine usvojio povelju s jasnim ciljevima – analognu Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. „Književnost ne poznaje nacionalne granice“, navodi se u tom dokumentu, „i mora ostati zajednička vrednost za sve ljude i u vremenima potresa na unutrašnjem i međunarodnom planu“. Zaštita umetnosti i slobode izražavanja do danas su ostali najvažniji zahtevi PEN-ove povelje.

Na inicijativu PEN-a u Berlinu su 2017. održane demonstracije za oslobađanje ukrajinskog reditelja Olega Sencova

Na inicijativu PEN-a u Berlinu su 2017. održane demonstracije za oslobađanje ukrajinskog reditelja Olega Sencova

Najveća literarna mreža na svetu

U međuvremenu je PEN postao najveća literarna mrežu koja deluje u više od 100 zemalja i jedna je od najvažnijih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Poznate autorke i autori za koje se PEN žestoko zauzimao su, između ostalih, Federiko Garsija Lorka, Štefan Cvajg, Musina Kokalari, Vole Sojinka, Salman Ruždi, Ngugi va Tiongo, Ana Politkovskaja, Hrant Dink i Svetlana Aleksijevič.

Danas PEN ima nekoliko odbora. „Komitet za pisce u zatvoru“ (Writers-in-Prison-Committee), na primer, vodi kampanje za oslobađanje progonjenih autora, izdavača, urednika, ilustratora i novinara. Program stipendiranja „Pisci u egzilu“ (Writers in Exile) podržava pisce koji su progonjeni u sopstvenim zemljama.

U Nemačkoj je, upravo na veliku godišnjicu, objavljena informativna publikacija o inspirativnoj istoriji PEN-a: „Za slobodu reči: 100 godina međunarodnog PEN centra“. U njoj je do sada neobjavljeni materijal i bogato je opremljena fotografijama, beleškama i rukopisima. „Sloboda reči nije nešto za šta se borite jednom da biste je osvojili zauvek“, citat je nemačke književnice Juli Ceh naveden u publikaciji, citat koji dalje ide ovako: „To je večna borba za osnovne vrednosti ljudskog zajedništva. Koji bi to zadatak za nas pisce mogao da bude biti časniji?!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu