Stare terapije više ne pomažu

Godišnja sednica Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke još jednom je pokazala da je Evropa i dalje problematično dete za ministre finansija i guvernere narodnih banaka iz 188 zemalja. Očajnički se traže terapije koji bi trebalo da pomognu pomoći slabašnom pacijentu – i pred televizijskim kamerama i iza zatvorenih vrata.

Opcija 1

Šef Evropske centralne banke Mario Dragi sada okušava sreću s receptom američkih Federalnih rezervi. Pokušava da pogura privredu snižavanjem referentnih kamatnih stopa gotovo do nule i programima za kupovinu obveznica. Taj put, međutim, mnogi ekonomisti smatraju najopasnijim. Predsednik nemačke Savezne banke Jens Vajdman ukazuje na niske kamate i enormnu poplavu novca i upozorava na opasnost od zabrinjavajućeg lova na profit koji aktere finansijskih tržišta navlači na sve veće rizike – dok ponovno ne pukne novi mehur od sapunice.

Osim toga, razlike između kamatne politike u evrozoni s jedne strane, te SAD i Velike Britanije s druge strane, kriju velike opasnosti. Jer dok Federalne rezerve ponovno zavrću svoju slavinu novca, Dragijev program ide u suprotnom smeru. Time će biti pokrenute velike struje kapitala koje će verovatno stvoriti velike probleme zemljama u razvoju koje su do sada profitirale od ulaganja stranog kapitala.

Opcija 2

Drugi put predlažu između ostalih i šefica MMF-a Kristin Lagard i američki ministar finansija Džek Lu: evropske vlade ne bi smele da slušaju glavnog zagovornika štednje, nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea. Umesto toga, privredu treba podstaći stvaranjem novih minusa i trošenjem novca na državne investicije. Prema ovoj školi mišljenja, pre svega zemlje s visokim izvoznim suficitom – tu se misli najviše na Nemačku – trebalo bi više da rade na povećanju potražnje na domaćem tržištu.

Ovaj recept zvuči dobro, ali ima jedna začkoljica. Većina zemalja evrozone uopšte više nema manevarskog prostora za investicije koje bi bile tako velike da bi mogle dugoročno generisati privredni rast i radna mesta. Ako bi im se, međutim, ponovo dozvolilo da se zadužuju, vrlo brzo bi se izgubila disciplina u vladanju državnim budžetima i volja za reforme – a onda bismo vrlo brzo ponovno bili na mestu na kojem smo bili kada je kriza počela.

Opcija 3

Ostaje, dakle, treći put, a on je najteži, ali i najodrživiji: konačno se prihvatiti preko potrebnih strukturnih reformi i poboljšati institucionalne okvire za privredni rast i nova radna mesta. Potencijal za ekonomski rast bi mogao dugoročno da se poveća tako što bi se tržište rada načinilo fleksibilnijim i porezi smanjili da bi se stvorilo više radnih mesta i atraktivnije stanište za investitore iz inozemstva.

Naravno da se ovi zahtevi već odavno mogu čuti – to od Evropljana traži i MMF. Ali oni znače bolne rezove i nailaze na žestoki otpor kojeg se mnogi političari boje, pre svega u Italiji i Francuskoj. Ali, alternative zapravo nema. Dugoročno gledano ni novo zaduživanje niti novi novac iz slavine Evropske centralne banke neće moći da prikrije nužnost strukturnih reformi. Novčana i fiskalna politika polako dolaze do svojih granica. Sada se traži ozbiljna reformska politika. I na njoj treba insistirati – ne samo pred televizijskim kamerama, nego prvenstveno iza zatvorenih vrata.