1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Staša Zajović: Otrovom nacionalizma se sprečava pobuna

5. oktobar 2019.

Jedna od osnivačica Žena u crnom Staša Zajović za DW govori o mirovnom aktivizmu, o aktuelnim i bivšim vlastima u Srbiji, o uticaju crkve, položaju žena, o tome kako vidi Evropu danas, a kako u budućnosti.

https://p.dw.com/p/3QlaW
Staša Zajović
Staša ZajovićFoto: U. Sabljaković

DW: Povodom Svetskog dana mira, 21. septembra, vlada španske pokrajine Navare uručila vam je nagradu za mir. Koliko je ta nagrada značajna za Vas i Žene u crnom?

Staša Zajović: Ta nagrada ne samo da je značajno priznanje, nego je i vid zaštite aktivista ove organizacije, u zemlji u kojoj smo izloženi svim vrstama demonizacije, pritisaka i progona. U ovoj zemlji su potpuno amnestirani oni koji su nas napadali i sada nas napadaju. Da nije bilo međunarodnih organizacija kao što je Amnesty International, bilo bi nemoguće da sve to izdržimo.

Ali moram da naglasim da smo mi i ranije bile međunarodno, institucionalno nagrađivane. Mreža Žena u crnom je 2001. godine dobila Prvu milenijumsku nagradu za mir UNIFEM-a, specijalizovane agencije UN. Grupa je dobila brojne nagrade i na regionalnom i lokalnom nivou.

Vi ste kao jedna od osnivačica Žena u crnom među prvima u Srbiji koja se otvoreno suprotstavila ratu. Šta je za vas u ovom trenutku najznačajniji rezultat tog rada ?

Mislim da naš posao nije bio sizifovski, da je sve što smo radile imalo smisla. Postoje istraživanja koja pokazuju da, kada se pomene organizacija Žene u crnom, ljudi odmah imaju asocijaciju na Srebrenicu. Naše akcije učinile su da se o određenim temama ipak govori.

Nepogrešivo se zna čime se bavimo, zna se da se ne menjamo i da se ne uklapamo u projektne aranžmane i teme. Imali smo 2.330 akcija na ulici, od kojih je dve trećine bilo posvećeno suočavanju sa ratnim zločinima. Od početka smo imali podršku grupe Škart, Dah teatra i Art klinike. Proizvele smo nove prakse, kao sto je feministički pristup pravdi.

Rekli iste da su aktivisti vaše organizacije i danas često izloženi napadima. Da li su neki napadi imali sudski epilog?

Od početka smo bile meta napada raznih i državnih i nedržavnih aktera. Pritisci su bili najrazličitiji – od adminstrativnih zabrana, do fizičkih napada. Sa padom režima Slobodona Miloševića malo toga se u tom smislu promenilo. Dok je Košutnica bio na vlasti, to je dobilo neki oblik palanačkog moralizma, to su bili oblici javnog sramoćenja koji su kulminirali zabranom našeg marša 8. marta 2008. godine. Te godine se takva zabrana nije desila čak ni u Kabulu.

Progon se pojačao dolaskom na vlast onih koji su vladali i devedesetih godina. Najozbiljniji napad na nas u poslednjih par godina bio je 2014. godine kada je portparol protivterorističke jedinice MUP-a Radomir Počuča javno pozvao da nas linčuju, a potom je pred Višim sudom dobio oslobađajuću presudu. Iste godine napadnute smo u Valjevu jer smo obeležavale godišnjicu genocida u Srebrenici. I oni koji su nas tada napali dobili su oslobođajujću presudu.

Vaša organizacija oštro je osudila izjavu Amfilohija Radovića iz 2017. kada je on direktno osudio žene koje se odluče na abortus. Jedna od vaših glavnih preokupacija je upravo borba za prava žena. Na kom planu su žene u Srbiji i regionu danas najugroženije?

Bez obzira na to što je u srpskom parlamentu visok procenat žena, te žene predstavljaju samo svog vođu, one se izvode na ulicu kada treba da se obračunaju sa neposlušnim ženama ili kada treba da napadnu opoziciju. Ova vlast u ime borbe za ženska prava demonizuje opoziciju, a u isto vreme ne sankcioniše seksualne nasilnike iz svojih redova. Tu ne mislim samo na Jutku, nije on jedini.

Pitam se da li oni uopšte znaju koliko je žena u Srbiji u poslednjih deset godina žrtva femicida. Autonomni ženski centar i druge organizacije koje se time bave ustanovile su da je 300 žena ubijeno u poslednjih deset godina, a sve one prethodno su se za pomoć obratile institucijama. Srbija zajedno sa Crnom Gorom u Evropi ima najveći kontigent ilegalnog oružja u vlasništvu privatnih lica, to su čitavi arsenali oružja u kućama. Poseduju ih uglavnom ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, koji nemaju kome da se obrate, a čije su žrtve uvek žene.

Jedan od protesta Žena u crnom - podsećanje na Vukovar u Beogradu 2013. godine
Jedan od protesta Žena u crnom - podsećanje na Vukovar u Beogradu 2013. godineFoto: DW/Igor Jeremic

Osim toga, položaj žena na tržištu rada je robovski. Problem takozvane bele kuge direktno je vezan za radničkaa prava. Kako jedna žena može da razmišlja o deci, ako nema socijalnih ekonomskih, obrazovnih uslova za to? Država nema pravo na utiče na to, već treba da stvori uslove u kojima žena može da odluči da li će imati dece. To je zagarantovano i po Ustavu Srbije – dakle svaka osoba može samostalno da donosi odluku o roditeljstvu.

Zašto Vlada Srbije dozvoljava da se Srpska pravoslavna crkva meša u pitanje rađanja? Da li je Srpska pravoslavna crkva otvorila jedno obdanište? Da li zna koliko siromašnih samohranih majki ima u Srbiji? Oni jednostavno ne poznaju stvarnost žena u Srbiji.

Mnogi intelektualci, javne ličnosti i novinari kritikovali su Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) jer je devedesetih godina podržavala ratove. Da li u ovom trenutku neko od predstavnika SPC zloupotrebljava religiju u političke svrhe i kako?

Ovde se ne zna ko kime upravlja, ko kome daje veći prostor, da li je ovo teokratska država. Nije jasno da li Vučić ide da se dogovara sa patrijarhom o ključnim državnim pitanjima. U sekularnoj državi nijedna verska zajednica ne može da utiče na politička, obrazovna i zdravstvena pitanja.

Osim toga, predstavnici crkve podržavaju osuđene ratne zločince, kao što je bio slučaj sa generalom Lazarevićem. Unutar SPC ima toliko seksualnih zločina, ali nijedan nije imao epilog na sudu, jer su svi zastareli, i zbog toga je pokrenut proces pred sudom u Londonu. Sve ovo ne znači da nema jako časnih ljudi unutar Srpske pravoslavne crkve. Mi smo zbog toga i izdale knjigu „Mirovni aktivizam u religijama“ i to je za mene važno jer je mirovnom pokretu značajan doprinos dao deo verskih zajednica u Srbiji i regionu.

Vaša organizacija je jedna od onih koje se u Srbiji bore da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Obeležavate datume zločina bez obzira ko ih je počinio devedesetih godina. Šta mislite o stavovima aktuelnih vlasti u odnosu na zločine iz prošlosti? Koliko je vaš aktivizam uticao na prosečnog građanina Srbije?

Demonizacija ne samo organizacije Žena u crnom nego i drugih koje se u Srbiji bore za suočavanje sa ratnim zločinima učinila je da se prosečan građanin zainteresuje za ono o čemu govorimo. Imam puno iskustva na terenu i veoma mi je važno da razgovaram sa što više ljudi. Imala sam prilike da se uverim da se ljudi vrlo brzo oslobode predrasuda.

Druga je stvar što ljudi imaju visoku dozu straha, i plaše se odmazde, pritisaka. Mislim da je važno da se o takvim temama što više govori u okviru obrazovnog sistema. To ne možemo da uradimo mi, iako imamo jako mnogo obrazovnih programa. O tim temama mora se pisati u udžbenicima, iza toga mora da stane Akademija nauka, i svi oni koji su proizveli obrasce kojima opravdavaju ratove i slave ratne zločince. Obični ljudi su jednostavno žrtve manipulacije režima, intelektualaca i medija.

Iako su ratovi u regionu završeni pre više od 20 godina, nacionalistički naboj u Srbiji, BiH i Hrvatskoj i dalje je prisutan. Da li vas takva situacija poražava ili daje još više razloga da nastavite?

Projekat stvaranja mržnje započet devedesetih godina nastavlja se i danas i to ima za cilj da u ljudima izazove strah. Predstavnici srpskih vlasti jedno pričaju sa evropskim zvaničnicima, a nešto sasvim drugo u zemlji u kojoj je visok nivo političkog podaništva. U državi kao što je Srbija, mediji su transmisija režima, propagandni biroi. Najstrašniji otrov nacionalizma ima cilj da spreči bilo koji vid konstruktivne pobune.

To je sada još opasnije jer se dešava u kontekstu Evrope, koja je u regresiji, pokazuje rasističko lice. U ime hrišćanske zapadne civilizacije ljudi se progone, i to oni koji su drugačije boje kože, koji beže od rata, siromaštva i najstrašnijih nepravdi. Jačanje desničarskih snaga pogoduje da autokrate kao sto su Orban i Vučić postaju standardi u Evropi. EU i njene birokrate nemaju interes da se bave ljudskim pravima i građanskim slobodama kod nas. Njih ne zanima teror koji vrše ovakve režimi, već to kakvu vrstu stabilnosti oni mogu da im obezbede.

U Evropi ipak postoje čitavi pokreti  izvanrednih, sjajnih ljudi. Ta će Evropa, mislim, nadživeti EU. A sve što se sada dešava i kod nas i u Evropi obavezuje me da zajedno sa zabrinutim i odgovornim ljudima nastavim da radim. To su ljudi koji preskaču sve zidove i neumorno se suprotstavljaju.

*Staša Zajović rođena je 1953. godine u Nikšiću. Diplomirala je španski i italijanski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Izme+u 1985. i 1992 godine bila je aktivistknja feminističke grupe Žena i društvo u Beogradu, a potom je bila među osnivačicama grupe Žene u crnom. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima  je i Počasna građanka Granade.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android