Srpska dijaspora – fantomsko biračko telo? | Politika | DW | 15.04.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Srpska dijaspora – fantomsko biračko telo?

Birački spisak sa 6,7 miliona imena uključuje stotine hiljada državljana Srbije koji žive u inostranstvu – i koji praktično ne glasaju. Sasvim je drugo pitanje da li bi dijaspora uopšte trebalo da ima pravo glasa.

Deutschland Botschaft von Serbien und Montenegro in Berlin-Wilmersdorf

Ambasada Srbije u Berlinu

Dragan Momčilović u svom je kalendaru zaokružio par važnih datuma u aprilu. Za koji dan slavi trideseti rođendan, ima nekoliko važnih sastanaka, a 24. aprila će naravno pratiti izbore u Srbiji. Ali da glasa – ne može. Mladi politikolog naime već skoro tri godine živi u Bonu gde je završio master evropskih studija. U svoj kalendar nije ni upisivao 2. april – do tada je trebalo da prođe kroz birokratski lavirint kako bi se prijavio za glasanje u inostranstvu. „Iskreno, oko toga se nisam mnogo ni raspitivao. Ostalo je na tome da bih morao i da se prijavljujem i da glasam u konzulatu u Diseldorfu, to znači samo nekoliko sati vožnje, a voznu kartu bih morao da platim iz svog džepa“, kaže Momčilović za DW.

Milion odsečenih

Slično kao Momčilović zacelo razmišljaju skoro svi srpski državljani u inostranstvu. Da bi se van granica Srbije otvorilo jedno biračko mesto, potrebno je najmanje sto prijavljenih birača – a na dolazećim izborima biće svega 38 biračkih mesta van Srbije (poređenja radi, samo beogradska opština Grocka ima 39 biračkih mesta). Najviše ih ima u Nemačkoj (sedam), dok u površinom ogromnim zemljama poput Kanade i Australije postoji samo jedno, odnosno nijedno biračko mesto. U susednoj Hrvatskoj srpski državljani glasaće samo u Vukovaru, dok ni u Crnoj Gori ne postoji biralište severnije od Podgorice.

„Birači u inostranstvu jesu u neravnopravnom položaju, ali je bolji sistem praktično nemoguće organizovati“, kaže Zoran Lučić iz Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID). U razgovoru za DW on kaže da je otvaranje birališta u inostranstvu veoma skupo, a da interesovanje ljudi za izbore u matici ionako nije veliko, delimično jer su od Srbije udaljeni, a delimično jer biračko mesto nije iza ćoška. O alternativnim metodama kakve postoje u nekim evropskim zemljama – glasanje pismom ili putem interneta – Lučić ne misli ništa dobro: „Takve stvari se lako zloupotrebljavaju, a kod nas po pravilu zloupotrebe ostaju nekažnjene. Poverenje u fer izbore je ionako tanko.“

Birački spisak broji 6.737.808 birača. Koliko njih zapravo živi i radi u inostranstvu izgleda ne zna nijedna od nadležnih institucija. Uprava za saradnju sa dijasporom i Republička izborna komisija nisu odgovorili na upit Dojče velea, dok u Republičkom zavodu za statistiku kažu da ni na popisima stanovništva – poslednji je bio 2011. godine – uopšte ne obrađuju takav podatak. Upućuju na Evropski statistički sistem koji je takođe 2011. prikupio podatke za 28 sadašnjih članica EU, te Lihtenštajn, Island, Norvešku i Švajcarsku. Ako je verovati toj statistici, u pobrojanim zemljama ima oko 440.000 državljana Srbije. U CeSID-u procenjuju da od 6,7 miliona birača „bar milion“ živi i radi u inostranstvu.

Odlučiti o tuđoj sudbini

„Izlaznost te populacije je minimalna tako da se partije nama uopšte i ne obraćaju“, kaže Milan Čobanov, predsednik Centralnog saveta Srba u Nemačkoj i član nemačkih socijaldemokrata. „Stranke znaju da dijaspora nema uticaja na ishod glasanja. Mada, iskreno, naše stranke nemaju nikakve programe ni u Srbiji, a kamoli nekakav program koji bi se odnosio na dijasporu“, kaže Čobanov za DW. Dodaje da je prosečan „bekgraund i nivo obrazovanja“ ljudi u dijaspori takav da oni „nemaju političku svest ni u odnosu na Nemačku, a pogotovu ne u odnosu na Srbiju“. Zbog svega toga, mogućnost glasanja u inostranstvu Čobanov vidi samo kao alibi da, eto, svi državljani Srbije imaju priliku da se izjasne.

Tu se dolazi do bezmalo filozofskog pitanja: da li je etički opravdano da dijaspora – ako pod njom podrazumevamo ljude koji su svoje živote izgradili diljem sveta – odlučuje o tome ko će voditi Srbiju? Nije li gastarbajter u recimo Štutgartu mnogo više zavisan od politike Angele Merkel nego od one Aleksandra Vučića? „Iskreno, zašto bi čovek u Vankuveru odlučivao o mojoj sudbini?“, pita se Zoran Lučić. „Ljudi koji su udaljeni glasaju jednostavnije, emocionalnije.“

I Milan Čobanov nije siguran da li ljudi u dijaspori uopšte treba da imaju pravo glasa. „Meni je mnogo interesantnije kako participiramo u političkom životu u Nemačkoj, a tu na prste mogu da prebrojim Srbe koji su aktivni.“ Čobanov takođe primećuje da dijaspora glasa, ili bi glasala, emocionalnije i nacionalnije – „negde između socijalista i radikala“. „To najbolje vidite po tome kako izgledaju frankfurtske Vesti i kome su namenjene. Isto i satelitski programi: to su programi iz konzerve na kojima se reklamiraju proročice i pogrebne usluge. To vam govori o ciljnoj publici.“ Gotovo je neshvatljivo, priča dalje Čobanov, da se većina ljudi u dijaspori protivi članstvu Srbije u EU iako neki od njih godinama i decenijama uživaju blagodeti uređenog zapadnog društva, „od toga da tramvaj stiže na vreme i da su ulice čiste do toga da poreski sistem funkcioniše“.

Apstinencija – relativna stvar

Ta problematika otvara još jedno važno pitanje: u analizama izbornog ponašanja u Srbiji opšte je mesto da je izlaznost relativno niska, što većina analitičara tumači apatijom ili apstinencijom. Međutim, Zoran Lučić iz CeSID-a računa ovako: ako je u inostranstvu više od milion građana s pravom glasa, te ako se tome doda desetak odsto apolitičnih ljudi – „onih koji nikada ne učestvuju u političkom životu i možda ne znaju ni kada su izbori, a takvih ima u svakoj zemlji“ – onda je realno biračko telo oko pet miliona. Zato Lučić smatra da je realna izlaznost „fantastična“ jer uvek glasa 3,5 do 4 miliona građana. „Vidim da postoji razočaranje kod birača, ali ne vidim da postoji neka velika apstinencija.“

Mladi bonski politikolog Dragan Momčilović takođe će biti među apstinentima, ali ne svojom voljom. „Voleo bih da glasam jer mislim da apsolutne većine nisu dobre za države poput Srbije i da to glasovima treba sprečiti“, kaže on. No kao i do sada, ni 24. aprila dijaspora se ništa ne pita.