Srebrenica je bila pakao na zemlji | Evropa | DW | 10.07.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Komemoracija

Srebrenica je bila pakao na zemlji

Pred berlinskim mauzolejom „Nova straža“ održana je straža opomene, posvećena obeležavanju 25. godišnjice pada Srebrenice. Na manifestaciju je pozvala nemačka organizacija za ljudska prava „Društvo za ugrožene narode“.

Lepa, decentna građevina, delo jednog od najpoznatijih nemačkih arhitekata Karla Fridricha Šinkela, u normalna vremena je jedno od omiljenih turističkih odredišta u Berlinu. U ovo vreme korone, tek pokoji od njih prolazi i sa interesovanjem gleda okupljene na straži opomene za Srebrenicu. Njih oko stotinu, sa maskama na licu i distancom, neki od njih drže transparente, drugi mobilnim telefonima dokumentiraju govore pozvanih gostiju.

Na stražu opomene je i ove godine pozvalo Društvo za ugrožene narode (Gesellschaft fuer bedrohte Voelker). Njegova referentkinja za prevenciju genocida, Bosanka Jasna Čaušević, koja godinama koordinira taj događaj sa kolegama iz Getingena, gde je inače sedište društva, dolazi redovno u ovo vreme u Berlin.

„Ovogodišnja manifestacija je zbog korone nešto drugačija. Samo nekolicina pozvanih sme da uđe u mauzolej gde je skulptura nemačke umetnice Kaete Kolvic, majka sa umrlim sinom. Ta skulptura bi mogla da bude i skulptura srebreničke majke“.

Jasna Čaušević

Jasna Čaušević

Pred spomenikom i majke Srebrenice

Među okupljenima i srebreničke majke koje su utočište od rata našle u Berlinu. Jedna od njih mi priča da svake godine dolazi na ovo okupljanje i koliko joj je stalo da Srebrenica ne padne u zaborav.

„Za mene je život posle srebreničkog masakra, u kojem sam izgubila pola familije, izgubio svaki smisao. Živim zbog ćerke koju sam kao bebu donela ovde, zbog nje se nisam ubila“, priča kroz suze.

-pročitajte još: Žrtve genocida „osuđene na patnju“

Među okupljenima je i mnogo mladih, većina njih sa mobilnim telefonima u rukama. Svi pažljivo slušaju govornike. Među njima je i ambasadorka Ambasade BiH u Berlinu Jadranka Vinbov, koja ističe da je ovo pravo mesto za opomenu – „opomenu da se srebrenički genocid ne sme nikada i nigde više da se ponoviti, da to pre svega dugujemo deci“.

Negiranje genocida prisutno i danas

Za govornika CDU-CSU frakcije za ljudska prava i humanitarnu pomoć u Bundestagu, Mihaela Branda, negiranje genocida od strane Srbije i Republike Srpske je najveći problem 25 godina nakon srebreničkog masakra.

„Srebrenica je bila pakao na zemlji. Pred očima celog sveta ubijeno je više od 8.000 ljudi, to je dokumentovano. Negirati takav zločin je najgore što se može činiti. Kako da dođe do pomirenja. Meni su i srebreničke majke rekle da ih to najviše boli, da su spremne da oproste, ali da počinioci i njihove vođe priznaju šta se desilo“.

Mihael Brand je ponosan što govori bosanski, svoj govor je čak počeo rečima „Drago mi je da vas vidim“. Studirao je i živeo u Sarajevu nedugo nakon završetka rata, od 1997. do 1998. godine. On u svom angažovanom govoru kritikuje i međunarodnu zajednicu, koja bi, prema njegovom mišljenju, morala da pokaže više interesovanja za situaciju u BiH.

Mihael Brand

Mihael Brand

„Dejtonski sporazum je jedna takva nakaradna tvorevina, koja je jedna od glavnih prepreka za bolje funkcionisanje države i njeno približavanje Evropskoj uniji.“

Brand međutim, kritikuje i političare iz BiH, za korupciju, nepotizam, držanje sopstvenog naroda kao taoca.

-pročitajte još: Sećanje na „crnu tačku savremene istorije“

Marginalizacija žena i dece 25 godina nakon pada Srebrenice

„Govor mržnje i omalovažavanje istine je veliko opterećenje za preživele srebreničkog masakra“, ističe i Jasna Čaušević. „Dokle god je to slučaj, mir na Balkanu neće biti siguran, o pomirenju da i ne govorimo“. Stoga je Društvo za ugrožene narode, na inicijativu te aktivistkinje, objavilo dokumentaciju pod nazivom „Srebrenica 25 godina nakon genocida su djeca i žene marginalizirani i još jednom traumatizirani“.

„Izveštaj na 82 stranice donosi priče preživelih od 1995. do danas. Njime dajemo glas tim ljudima, koji su, bez obzira na užase koje su preživeli, svih ovih godina potpuno zapostavljeni“, kaže.

No, Jasna Čaušević zbog toga ne pada u rezignaciju. „Govorićemo o tome dok preživeli žive“, dodaje i sa gorkim osmijehom zaključuje: „Vidimo se iduće godine. U isto vreme na istom mestu“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama