Srbija: Pouke iz grčke krize

Grčka kriza nije previše uticala na način viđenja i vođenja politike i ekonomije u Srbiji. Osim skromnih debata o stanju levice, kao i još maglovitih najava o formiranje nekakve srpske levice, u Srbiji je neoliberalni koncept još uvek u punoj snazi. Većina vodećih ekonomista, kako u vladi tako i u nevladinom sektoru, totalno su na strani neoliberalnih teorija i zapravo je veoma teško naći nekoga ko uopšte promišlja ili javno zastupa nekakve ekonomske alternative.

Put ili stranputica?

Sociolog Jovo Bakić je jedan od onih koji smatraju da „neoliberalni put vodi u stranputicu. Tu samo oni koji su bogati postaju još bogatiji, oni koji su siromašni postaju još siromašniji, a pri tome se broj siromašnih dodatno uvećava, i to ne mislim da je dobro za bilo koga“.

Jovo Bakić kaže za DW da sve ono što se dešavalo i dešava oko Grčke nije nimalo uticalo na politički i ekonomske kurs Srbije. „Vlada Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Aleksandra Vulina – namerno pominjem i njih dvojicu pored Vučića – vodila je i vodi izrazito neoliberalnu politiku, tako da bilo kakav ishod krize u Grčkoj nema nikakvih posledica na tu politiku, koja je sasvim u skladu sa željama Angele Merkel.“

Da turbulencije u evropskoj ekonomiji nisu ni dotakle diskurs u Srbiji kaže i Mijat Lakićević, urednik u Novom magazinu. „Srpska vlada se drži dogovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i istrajava na tom konceptu reformi. Ima tu naravno i slabosti, ali generalno gledano to što se dešavalo u Grčkoj nije promenilo srpsku ekonomsku politiku i usmerenje ka reformama.“

Vernost MMF-u

Osim Narodne banke Srbije u Srbiji se niko drugi nije bavio grčkom krizom, kaže ekonomski novinar Ruža Ćirković. „Srbija se bavila nekim drugim stvarima od kojih se ne živi. A koliko se može videti nakon onoga što je dogovoreno između Grčke i njenih poverilaca investicije u zemlje poput Srbije će padati. Pored toga mislim da će i pored svega grčki referendum ipak imati odjeka u Evropi, jer već postoje ozbiljni glasovi da bi EU morala da redefiniše neka osnovna pravila na kojima se zasniva.“

Premijer Aleksandar Vučić je više puta ponovio kako će Srbija dosledno ispunjavati sve što od nje traži MMF. Ruža Ćirković ističe „da je srpska skupština dala za pravo premijeru, ali meni nije poznato da su mere MMF-a neku zemlju izvele iz krize. Moje mišljenje je da mere štednje imaju efekta ako se ono što se uštedelo usmeri u neke investicije“.

Valja podsetiti da je Vučićeva vlada već odavno donela „reformski“ paket zakona o radu – za šta je Vučić dobio i pohvale Angele Merkel. Sličan paket zakona sada se traži i od Grčke.

Nalog ili nužnost?

Bakić kaže da je neoliberalni koncept poguban po već osiromašenu zemlju poput Srbije. „Tu imate

nekoliko oligarha i nešto malo pripadnika srednjeg sloja, a preko dve trećine društva čini sirotinja. A neoliberalni lek za takvu bolest je ravan otrovu. Pri tome moram da kažem da neke stvari u tom izvršavanju naloga MMF-a ne moraju biti sporne. Svakako da je poželjno imati makroekonomsku stabilnost i budžetsku ravnotežu. Ali ako se vi brinete samo o ekonomiji, a ne brinete se o širim društvenim interesima, onda ćete za par godina svakako biti u problemu“, smatra Bakić.

Sa druge strane Mijat Lakićević smatra da su reforme dobre ne zbog MMF-a nego zbog „nas samih“. „Srbija je godinama trošila više nego što proizvodi i mi imamo stalni budžetski i spoljnotrgovinski deficit. Mi možemo da kažemo da nam ne treba niko, ni MMF ni Svetska banka, mi od ovog trenutka trošimo onoliko koliko zarađujemo. Ali to automatski znači pet milijardi dinara manje nego što smo do sada trošili. To bi u praksi odmah značilo smanjenje plata, jer se naše plate i penzije finansiraju iz zaduživanja.“

Lakićević dodaje da mi „možemo da kažemo da više nećemo da vraćamo kredite, pa ćemo da bankrotiramo, ali onda bi bilo još gore“, napominje Lakićević.

Postoji li alternativa?

Alternativa uvek postoji, nastavlja Lakićević, ali ne veruje da su neki „drugi ili treći“ put definisani. „Nije pitanje da li Evropska unija ima alternativu samo je pitanje da li ima bolju alternativu. Tačnije, tu se sada često misli da je bolje da se povezujemo sa Rusijom ili Kinom, ali to opet znači da se krediti uzimaju od nekih drugih zemalja a ne sa Zapada. Ruski krediti su po pravilu skuplji od drugih, a to su na kraju dana opet krediti. Mi smo kredite uzeli od Svetske banke a od tih kredita nema povoljnijih“, kaže Lakićević.

Sa druge strane Jovo Bakić smatra da ekonomska alternativa postoji na nadnacionalnom nivou. Jer, kako kaže, nijedna mala zemlja nema mnogo manevarskog prostora da se odupre, a to se sada videlo i na grčkom primeru. Tek kada se u to uključi više država, tek onda možemo govoriti o otporu neoliberalnoj ideološkoj hegemoniji i nadmoći krupnog kapitala. „Mere štednje koje se sada nameću pojedinim državama ostavljaju dugoročne katastrofalne tragove, EU i MMF to trenutno apsolutno zagovaraju, a po mom mišljenju je to jako loše i čitav svet zbog toga ide u vrlo lošem smeru“, ocenjuje Jovo Bakić.

Mijat Lakićević s druge strane smatra da štednja nema alternativu. Međutim, pored štednje je potrebno podsticati i investicije. „Tu je važno reći da te dve stvari jedna drugu ne isključuju, jer postoje krediti i sredstva za investicije koje bi trebalo usmeriti u privredni razvoj. Ali, ako vi ne štedite a nemate ni investicije, onda ulazite u problem, preciznije u ono što je zadesilo Grčku“, zaključuje Lakićević.