Srbija: Između kineske dužničke klopke i zelenih protesta

„Rukavci novog kineskog Puta svile sežu do odumrlog zlatnog eldorada Srbije. Crveni lampioni sa kineskim natpisima njišu se pred ulazom uprave rudnika bakra i zlata Majdanpek, gradića na istoku Srbije. Iz daljine se čuju tupi gromovi eksplozija. Inženjeri u narandžastim sigurnosnim prslucima puše jutarnje cigarete nad ambisom moćnog rudničkog kratera. Ćaskaju na kineskom“, piše nemački dnevnik Velt u reportaži pod naslovom „Tiha kineska invazija“.

„U centru gradića ređaju se neugledni stambeni blokovi. Janko Nikolić je nezaposleni bravar i šef stranke Vlaha, jedne nacionalne manjine na istoku Srbije. U hotelu Gold In nam priča da je od policije čuo kako u rudarskom gradu, u kojem je ostalo oko 5.000 ljudi, živi oko 300 do 400 prijavljenih i 'preko hiljadu' neprijavljenih radnika iz Kine. ’Ali niko ne zna koliko ih je tačno’. U jednom trenutku će domaći postati manjina, boji se Nikolić. ’Pola grada već pripada Kinezima’.'“

-pročitajte još: Da li Srbija upada u dužničku klopku Kine?

Dopisnik Velta ocenjuje da Kina mašrira ka Evropi „tiho, ali nipošto tajno“. Deo Puta svile su novi autoputevi, mostovi, železničke linije i luje, modernizuju se i elektrane. „Oslabljene balkanske države su pri tome postale mostobran Pekinga.“

Podseća se da Kinezi investiraju u luke u Trstu i Pireju, kao i izgradnju brze pruge Beograd-Budimpešta. Godinama se održavaju samiti 17+1 čiji je cilj „unapređenje ekonomskih odnosa sa državama predvorja EU, kao i mekog istočnog krila EU“. Navode se reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića da Kina „uvek sa poštovanjem“ tretira partnere.

„Doduše, Peking ne nudi tek tako milijarde evra kredita i investicija. Veliki projekti se mahom finansiraju kreditima državne EXIM banke, a istovremeno se prodaju usluge kineskih državnih građevinskih koncerna. Korist za lokalna preduzeća je ograničena. Jer, sa Dalekog istoka se dovozi ne samo materijal, već često i radnici“, piše Velt.

Kineski krediti su atraktivni na Balkanu, dodaje list, jer se dobijaju bez komplikovanih studija izvodljivosti ili ispunjavanja standarda životne sredine kao kod projekata iz EU. „Naličje priče je što, bez uslova koje valja ispuniti, primaocima kredita preti da sve dublje tonu u dugove i time u zavisnost od Pekinga“, dodaje se u tekstu.

-pročitajte još: Crna Gora: Dužnička klopka se zatvara

Doduše, prema analizi italijanske UniKredit grupe, Kina je još uvek u zemljama Balkana treći ili četvrti inostrani poverilac po veličini. No udeo će rasti. Već prošle godine, kako citira Velt, kineski krediti su činili 3,4 odsto BDP-a u BiH, a još više u Srbiji (7%), Severnoj Makedoniji (7,5%) i posebno Crnoj Gori (20,7%).

„Rastućem značaju Kine kao poverioca na Zapadnom Balkanu bi Evropska unija mogla da se suprotstavi pojačanim finansiranjem infrastrukturnih projekata, veruju tvorci ove studije“, piše Velt. „EU je doduše i dalje daleko najveći direktni investitor i trgovinski partner Zapadnog Balkana. No, rastuće zaduženje tamošnjih država kod Kine ide zajedno sa puzajućom političkom zavisnošću“, zaključuje nemački list.

Zeleni politički talas u Srbiji?

Ugledni Frankfurter algemajne cajtung piše da su upravo neka kineska ulaganja u Srbiji izazvala proteste ekoloških aktivista, i razmatra pitanje da li takvi protestni pokreti mogu biti zametak zelenih političkih partija:

„Zeleno do sada nije bilo politički uspešna boja na istoku Evrope. U većini bivših socijalističkih zemalja zelene stranke su na margini – ako uopšte i postoje. To je tako posebno na Balkanu. Kao objašnjenje se često navodi da ljudi imaju druge brige osim klimatske politike u državama gde znatan deo stanovništva živi na granici siromaštva ili ispod nje. Ipak, već neko vreme se stvari menjaju“, piše frankfurtski list.

Navodi se primer Zagreba gde je nedavno Tomislav Tomašević ubedljivo izabran za gradonačelnika. Tomašević je bio programski direktor zagrebačke kancelarije Fondacije „Hajnrih Bel“, bliske nemačkim Zelenima, a pobedio je kao kandidat građanske koalicije „Možemo“.

„U susednoj Srbije je dotle još dalek put“, piše Frankfurter algemajne. „Doduše, u najvećoj državi nastaloj na tlu bivše Jugoslavije već nekoliko godina niču lokalne ekološke inicijative kakve su ranije bile sasvim nepoznate. U industrijskom gradu Smederevu deo stanovništva glasno se žali zbog železare jer, kako kažu, kineski investitori ni najmanje ne vode računa o osnovnim ekološkim standardima i zagađuju vazduh. Slične pritužbe čuju se i dalje jugoistočno, u Boru, gde Kinezi investiraju u rudnik.“

-pročitajte još: Fantomski dijalog i predizborna buka

List piše da je najuticajnija inicijativa ipak nastala u Beogradu: Ne davimo Beograd se pojavila 2015. kao reakcija na jedan građevinski poduhvat. „Na ušću Save u Dunav nastaje jedna od najvećih novogradnji Balkana: Beograd na vodi, jedan od omiljenih projekata srpskog šefa države Aleksandra Vučića, biće kompletno nova gradska četvrt. Na području nekadašnje železničke stanice i okolne lučke četvrti grade se hoteli, tržni centri i soliteri do 42 sprata visine, što trajno menja siluetu prestonice.“

„Kod mnogih Beograđanki i Beograđana je projekat prilično popularan, jer potcrtava Vučićev imidž mahera koji unapređuje zemlju. Ali nije ni neznatan deo stanovnika glavnog grada koji vidi Beograd na vodi kao dokaz za sve što ne valja u Srbiji: autokratsko planiranje bez konsultovanja stanovnika, noćno rušenje objekata koji smetaju bez sudskog naloga, neprozirne modele finansiranja novcem arapskih šeika, potpuno odsustvo interesa za zaštitu životne sredine - to su centralni elementi velikog građevinskog poduhvata, kažu njegovi protivnici“, navodi list.

Na tom talasu, dodaje se u tekstu, inicijativa Ne davimo Beograd znala je da okupi desetine hiljada ljudi na protestima. „Ali, da bi postala politički relevantna, građanska inicijativa bi morala da preraste iz protestnog prestoničkog pokreta u političku snagu aktivnu u celoj zemlji - i mora da prevlada još neke prepreke pre nego što u tome uspe.“

-pročitajte još: Šminkanje režima pred izbore

Frankfurter algemajne piše da Ne davimo Beograd planira izlazak na gradske izbore iduće godine, te da je pre tri godine ostvarila „skroman rezultat“ od manje od četiri odsto, „no ne može se prevideti da se raspoloženje od tada promenilo i da ekološki problemi u Srbiji sada imaju veći potencijal da mobilišu ljude“.

Kao jedan od primera, list navodi teško zagađen vazduh u zimu 2019/20. „Beograd se u oktobru 2019. prvi put pojavio u top pet gradova sa najzagađenijim vazduhom na svetu. Prema tim podacima, jedno vreme se slobodnije disalo čak i u Pekingu i Nju Delhiju, koji nisu baš poznati kao vazdušne banje. Teški vazduh u Beogradu ima veze sa tim što veliki delovi grada i dalje nisu priključeni na daljinsko grejanje. U stotinama hiljada koltova prestonice još se loše drva ili ugalj i, ponekad, kad fali para za uobičajeno gorivo, i plastika ili smeće.“

„Takvim ponašanjem, često rođenim iz očaja, želi da se pozabavi Ne davimo Beograd iako niko nema iluzija: promene bi koštale više milijardi evra“, piše list.

„Da li će u Srbiji uspeti ujedinjenje brojnih lokalnih inicijativa u jednu nacionalnu značajnu snagu neizvesno je i jer su mnogi ekološki aktivisti u provinciji duboko konzervativni i teško mogu da započnu zajedničku stvar sa levo-liberalnim hipi-velegradskim zelenima. Uprošćeno rečeno: u provinciji ljudi hoće čiste reke i tlo, a ne homoseksualne brakove i rodno osetljiv jezik. Još je neizvesno da li i kako mogu da se premoste te protivrečnosti“, dodaje Frankfurter algemajne cajtung i zaključuje:

„Za sada upada u oko to što su ekološke teme uopšte zauzele centralnu ulogu u političkim sučeljavanjima i što vlasti više ne mogu da ih ignorišu.“

priredio Nemanja Rujević

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu