Srbija i Hrvatska: Pucanje ćorcima | Politika | DW | 13.01.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

Srbija i Hrvatska: Pucanje ćorcima

U pozadini aktuelnog nadmetanja u nabavci dalekometnih raketa na Zapadnom Balkanu naziru se delikatni odnosi Amerike i Rusije, kažu sagovornici Dojče velea. U to Beograd i Zagreb ne smeli da se olako upuštaju.

Kroatien Zagreb Armee Militärparade

Vojna parada u Zagrebu, 2015

Hrvatska i Srbija ušle su u 2016. godinu kroz svojevrsnu regionalnu trku u naoružavanju koja se još uvek doduše odvija samo na rečima i izaziva opštu skepsu. No budući da dve zemlje najavljuju skoru nabavku balističkih raketa i slične krupnije vojne opreme, ne treba da čudi veliko interesovanje javnosti za ovu temu. Sve je počelo jesenas kada je Hrvatska iznenada zatražila od Pentagona da joj Sjedinjene Države iz svojih viškova doniraju samohodne lansere raketa M270 MLRS s dometom projektila od 300 do 350 kilometara. A najnovije vesti kazuju da je Srbija upravo dobila čvrsto obećanje od Rusije, kroz izjavu njenog vicepremijera Dmitrija Rogozina, da će u izvesnom aranžmanu i ona ubrzo raspolagati ruskim odbrambenim sistemom S-300.

Čitava rasprava postaje razumljivo ozbiljnija kad se uzmu u obzir strateški partneri u pozadini, kao gotovo mitski antagonisti – Amerikanci i Rusi. Nije sasvim poznato, naime, zašto samoj Hrvatskoj i Srbiji danas uopšte treba iole teža vojna tehnika, i unutar kakvog tačno političkog koncepta. Ali, itekako je poznat kontekst u kojem se dve velesile odmeravaju preko leđa manjih saradnika, u čemu inicijativom naočigled prednjači jača među njima – Amerika. Hrvatski politički komentator Tomislav Jakić kaže da originalni planovi NATO-a s Amerikom na čelu, a u vreme kada se Hrvatska spremala ua ulazak u taj savez, vrlo verovatno nisu predviđali naoružavanje hrvatskih oružanih snaga balističkim raketama.

Marš na Istok

Kroatien Zagreb Armee Militärparade

Vojna parada u Zagrebu, 2015

„Poznato je da su eksperti Atlantskog pakta tada govorili da Hrvatskoj ne treba ni ratno vazduhoplovstvo“, podseća Jakić, „jer se ono nije uklapalo u ulogu koju su u svojim planovima namenili Hrvatskoj vojsci. Danas je situacija bitno promenjena, NATO maršira prema Istoku, a svaka nova članica pogodna je da bude delić nove politike konfrontacije s Rusijom.“ Po njegovom mišljenju, Hrvatskoj balističke rakete sasvim sigurno ne trebaju ukoliko nema nameru da vodi ofanzivni rat. A očekivano je da Srbija, koju Jakić vidi kao „jedini mogući i zamislivi cilj tih raketa“, odgovori jačanjem barem odbrambenih kapaciteta, uz podršku Moskve.

„Tako smo uistinu na pragu mini-trke u naoružanju između Hrvatske i Srbije, a u širem kontekstu američko-ruskog konfrontacije. To će štetiti obema državama, ali i stabilnosti regiona. I toga bi oni koji u tu trku ulaze, pogotovo oni koji je iniciraju, morali biti svesni“, rekao nam je Tomislav Jakić. S druge stane, ipak ne pridaju svi u Hrvatskoj toliki značaj ovom međudržavnom ogledu: stručnjak za sociologiju vojske i rata Ozren Žunec, s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, smatra da su razmere tog slučaja više komične nego potencijalno tragične. Kako bi obnovile svoj arsenal, „obe vojske traže pomoć tamo gde im je to politički oportuno“, kaže Žunec. „Hrvatska se ulaguje Americi, kao što znamo, a Srbija želi da ostane u dobrim odnosima i s Evropskom unijom i s Rusijom, što nije lako balansirati.“

Žunec drži da treba sagledati realne mogućnosti kampanje u kojoj ipak Hrvatska, recimo, nije u ekonomskom položaju da trkom u naoružanju iscrpi Srbiju onako kao što je svojevremeno Ronald Reagan izveo sa Sovjetskim Savezom. Takođe je prilično jasno, prema razmišljanju ovog našeg sagovornika, da ni Hrvatska niti Srbija danas nemaju nijedan politički, ekonomski, moralni ili sličan razlog za pravo zaoštravanje odnosa, koliko god izraz „balističke rakete“ zvučao načelno uznemirujuće. „Sve se svodi na malo nadmudrivanja oko recimo izbeglica, a i to je uspešno prevladano. Ostaje činjenica da ovaj predmet s naoružanjem donekle naduvavaju mediji, kao i poneki političar u lovu na lake poene“, zaključuje Žunec.

Balkanski psihološki rat

Kroatien Zagreb Armee Militärparade

Vojna parada u Zagrebu, 2015

Ne razilaze se u javnom pristupu ovom problemu samo medijski ili akademski komentatori nego i pripadnici istog državnog vrha. Dobra ilustracija za to je reakcija generala Ljubiše Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, koji je za razliku od glavnih političara svoje države konstatovao da u konkretnom naoružavanju dvaju zemalja ne vidi ništa sporno niti preteće i zabrinjavajuće. Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar beogradskog lista Politika, nalazi da političke elite dvaju susednih država licitiraju reakcijama svojih nacionalnih javnosti: „Stoga je ta trka pomalo i farsična, jer ispaljuju se verbalne rakete, dok su mogućnosti oružanog sukoba u ovom času zaista neznatne. Ovo je dakle naprosto varijanta balkanskog psihološkog rata.“

„Metoda je jasna – unapred se ispaljuje ono čega još nema“, nastavlja Stojadinović, „kao što nema ni koncepta, odbrambenog ili ofanzivnog, za ovdašnje regionalno korišćenje spomenutih oružja. Ostaje pitanje interesa velikih sila koji se lome kroz ovaj slučaj, a što svakako treba uzeti u obzir, premda i Hrvatska i Srbija pri tom olako sebi pridaju veliki značaj.“ Analitičar poručuje da bi svima bolje bilo da se koncentrišu na realne probleme i mogućnosti, navodeći primer Vojske Srbije u tom smislu. „Neki jednostavni tehnički i organizacioni zahtevi koji pred njom stoje su daleko urgentniji i proći će još dosta vremena dok ona bude uopšte u stanju da na ozbiljan način prihvati sistem kao što je S-300“, dodaje Stojadinović.