Sporne subvencije za elektroautomobile
Priznajem, nikada se nisam vozio u elektroautomobilu. Ljudi koji ga voze oduševljeni su enormnim ubrzanjem uz skoro bešuman rad motora. Kažu da je to divan osećaj.
To ima svoju cenu. Najjeftiniji Golf sa elektromotorom košta 35.000 evra – običan između 17.000 i 27.000. Običnim Golfom s punim rezervoarom možete da pređete i do 700 kilometara, dok onaj na električni pogon mora hitno da potraži utičnicu već nakon 190.
Zaključak glasi: čak i ako mi država i industrija daju premiju od 4.000 evra za kupovinu elektroautomobila, ja sebi ne mogu da priuštim tu investiciju. Jednostavno, odnos cene i onoga što se za te pare dobija je – loš. Nijednom nemačkom proizvođaču automobila do sada nije pošlo za rukom da proizvede model koji bi bio alternativa klasičnom vozilu. Nisu čak uspeli ni da proizvedu model koji bi bio „in“ – toliko da bih poželeo da ga imam. Kod automobila se neće tako brzo javiti takozvani „moram to da imam efekat“, koji ponekad imamo kada je reč o mobilnim telefonima. Tu činjenicu neće da promeni ni 4.000 evra.
Problem s inovacijama
To pogotovo važi za modele nemačkih proizvođača. Ne mogu da se otmem utisku da nemačka autoindustrija razvoja elektroautomobila prilazi s pola srca. Stručnjak za autoindustriju Štefan Bracel kaže da je reč o „problemu s inovacijama“. Sedamdeset odsto istraživačkih aktivnosti se odvija u segmentu konvencionalnih automobilskih motora, ustanovio je Bracel. Prvenstveno se radi na smanjenju potrošnje dizel i benzinskih motora.
Iz ugla proizvođača, to je razumljivo. Potražnja za elektroautomobilima još uvek je mala. Zbog toga ne mogu da se postignu velike serije uz smanjenje prosečnih troškova proizvodnje. Marža je mala, a cena u odnosu na veličinu vozila, visoka. Elektroautomobili su igračke za bogate. Ali mi se nećemo obogatiti prodajući ih – zbog čega onda da trošimo pare na istraživanje i razvoj inovacija?
Gresi političke prirode
Međutim, vlada Nemačke je ipak samu sebe dovela u škripac i na velika vrata najavila cilj: do 2020. će na ulicama nemačkih gradova biti milion elektroautomobila. Pošto je taj cilj očigledno nemoguće postići, istovremeno su počinjena dva „politička greha“. U socijalno-tržišnoj privredi koju zagovara nemačka vlada, davanje subvencija je greh koji se lako oprašta, pogotovo što se tu radi o industriji u kojoj se obrću i zarađuju milijarde evra. I neka mi niko ne priča da se, samo zato što se autoindustrija obavezala da snosi polovinu iznosa spomenute premije, tu ne radi o „krivičnom delu“ subvencije.
Povrh svega, za tu podršku prodaji elektroautomobila izdvojiće se sredstva iz državnog budžeta. Poreski obveznici tako finansiraju igračke za bogate. Udruženje poreskih platiša ocenjuje da je to „planska privreda de luks“. Ekolozi ionako smatraju da je individualni saobraćaj model koji je na duge staze odslužio svoje i da bi državna sredstva pre trebalo uložiti u razvoj mreže javnog saobraćaja.
Ekološka računica
Tako smo ponovo stigli do ekologije. Elektroautomobili nisu sami po sebi ekološka vozila, sve dok se u Nemačkoj za proizvodnju struje još uvek koristi ugalj. Proizvodnja jednog automobila na električni pogon ostavlja u konačnoj računici gotovo istu štetu po okolinu, kao i proizvodnja konvencionalnog automobila. Dakle, elektroautomobili i nisu neko moćno oružje u zaštiti klime.
I bez svega ovoga – vladina politika zaštite okoline ostaje neuverljiva sve dok se ne uvede generalno ograničenje brzine na nemačkim autoputevima. To ne samo da bi na tone smanjilo čestice mikroprašine i količinu štetnih gasova u vazduhu, već bi smanjilo i broj mrtvih u nesrećama. Najlepše u svemu tome je što bi ta mera za poreske obveznike bila – skoro pa besplatna. To, međutim, zahteva da vlada ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa lobijem autoindustrije. A koji političar želi tako nešto?