Spomenik ujedinjenja pred teškom misijom

„Trebalo bi da podignemo spomenik naše istorijske sreće, kako ne bismo zaboravili koliko su dragoceni i ugroženi sloboda i jedinstvo – i na šta nas obavezuje naše nacionalna sreća“, rekao je Volfgang Tirze 2007. godine, kao član žirija nemačke vlade za izbor takozvanog Spomenika ujedinjenja. Rasprava o ovom spomeniku se u Nemačkoj vodi prilično kontroverzno.

Kritičari u tome vide čisto skulpturu bez smisla. Pristalice se zauzimaju za otvoren spomenik koji posetioci individualno mogu da dožive i upoznaju. Nacrt prikazuje veliku ljuljašku koja se zaista i ljulja kada je na jednoj strani 50 ljudi više nego na drugoj. Tako se posle dugog vremena u Nemačkoj ponovo podiže spomenik herojima. On će podsećati na hrabre građane Demokratske Republike Nemačke koji su 1989. godine izašli na ulice.

Njihovo herojstvo je bio temelj ponovnog ujedinjenja Nemačke. Poslednji spomenik herojima u Nemačkoj bio je onaj u Buhenvaldu izgrađen 1958. godine, kaže politikolog Herfrid Minkler – iako spomenik u Buhenvaldu odražava državno propisani antifašizam. U središtu spomenika na mestu bivšeg koncentracionog logora Buhenvald sa hiljadama i hiljadama žrtava je ljudsko biće, tačnije grupa ljudi.

„Ovde je nešto što izražava sofisticiranost koja se bavi mogućnostima otpora, od odlučnosti do rezignacije. Nešto sa čim možemo da se suočimo, što takođe možemo da odbacimo.“

Svoje mišljenje, ali i zajedničke impresije

U Nemačkoj poslednjih decenija preovlađuje sećanje na žrtve nacionalsocijalizma – kao na spomeniku žrtvama holokausta u Berlinu. Holokaust je oblikovao kulturu sećanja. Nemcima, sa pravom, teško pada da se sete dobrih starih vremena. 1945. godine u Nemačkoj je bilo vreme novog početka. Kultura pamćenja je uvek kolektivni zadatak. To takođe pokazuje kako bi trebalo da izgledaju politički spomenici.

Posmatrač pred spomenikom treba da ima svoje mišljenje, ali i istovremeno da dobije razlog za razmišljanje. Vešto urađen spomenik ujedinjuje ideje posmatrača, i to više generacija, sa idejama umetničkog izražavanja. Spomenik je promašen ako njegova poruka ne traje duže od sećanja poslednjeg svedoka i ostaje na nivou sećanja koje bledi. Upravo to može da ugrozi i spomenik ujedinjenja, kaže politikolog Herfrid Minkler:

„Nacrt je tako koncipiran da može da bude spomenik za sve: i za nemačko jedinstvo. Ali, takođe i za nemačku dobrobit ili uspeh Angele Merkel ili bilo šta drugo.“

Propuštena šansa? Pri tom bi Nemačkoj dobro pristajalo da stvori novi mit, pa makar i preko jednog spomenika. Dakle, zajednička priča, o lošem, pa i lošim ekonomskim vremenima. Ovaj mit, upozorava Minkler, ne bi trebalo da bude fragilan, kao što je to sada slučaj.

Društveno iskustvo

Kulturu sećanja obeležavaju različiti faktori. Gerhard Šulce, jedan od vodećih sociologa kulture u Nemačkoj, spomeniku sećanja daje najbolje ocene. U razgovoru za Dojče vele kaže: „ Jasno je da će ljudi spomenik gledati na način koji im je i inače svojstven u životu i zapitati se – šta to uopšte znači za meni znači? Kako ja to doživljavam?“

Šulce je devedesetih stvorio termin „društveno iskustvo“. Događaji, fascinantna iskustva, svrha, sreća, karakterišu savremeni život u kome mi – Šulce to naziva interno orijentisani, živimo.

Dužnost, poslušnost, i tradicija, s druge strane – dakle, stvari sa spoljne strane – gube vrednost. Spomenik ujedinjenja se uklapa u iskustva društva. Poklič navijača nemačke fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. godine se razlikuje od pokliča Nemačkoj ranijih godina. Istoričar Edgar Volfrun govori o jednom drugačijem, radosnijem patriotizmu, glasnijem i vidljivijem.

Ova fudbalska letnja bajka nije bengalska vatra nego simbol promena. Te promene mogu se ogledati i u Spomeniku ujedinjenja. Nemci zaista, sa pravom, mogu da budu ponosni na heroje pada Berlinskog zida. Ali ovo se ne odnosi na estetsku realizaciju.

Možda je, međutim, pristup jednom nacionalnom spomeniku nedovoljan, jer u globalizovanom i virtuelnom svetu ne postoji potreba nacionalne kulturu sećanja. I istorije uopšte: Koje značenje ima uopšte pogled unazad u trenutku kada sve ubrzanije živimo u sadašnjosti i zabrinuto gledamo u budućnost? Turbulentna vremena promena nisu prestala ni 20 godina posle velikog preokreta i ponovnog ujedinjenja Nemačke. A to nije laka igra za jedan Spomenik ujedinjenja.

Autori: Kaj-Aleksander Šolc / Željka Bašić Savić
Odg. urednik: Nemanja Rujević