Spomenik Stefanu Nemanji – priča o našoj sadašnjosti | Politika | DW | 29.01.2021

Upoznajte novu internet-stranicu DW

Pogledajte beta verziju dw.com. Nismo još gotovi! Vaše mišljenje nam može pomoći da se poboljšamo.

  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Spomenik Stefanu Nemanji – priča o našoj sadašnjosti

Vučić je u pravu kada kaže da je spomenik Stefanu Nemanji „priča o nama“. Problem je samo što to nije priča o našoj celokupnoj istoriji nego o našoj sadašnjosti, ocenjuje u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.

Naprednjačka istorija vizuelnih umetnosti poprilično je zlosrećna: talasasti patrijarh, Gagarinova majušna glava na gigantskom postamentu, kikindska sova u punoj erekciji i kip za koji još uvek utvrđujemo da li predstavlja Sibinjanin Janka ili ser Žileta... To su samo neke u nizu kontroverznih skulptura izniklih u proteklim godinama. Spomenik Stefanu Nemanji je ipak nešto veće od tih sitnih ekscesa.

Pored toga što predstavlja odavanje počasti prvom srpskom vladaru i osnivaču dinastije Nemanjića, vlasti naglašavaju da taj spomenik ujedno simbolizuje državnost, slobodu i nacionalno jedinstvo. Međutim, o jedinstvu je zaista teško govoriti u situaciji u kojoj je sam spomenik izazvao predvidljivo nadvikivanje koje je kulminiralo u ceremoniji otkrivanja.

S jedne strane, tu je uporno fiksiranje dela javnosti na estetski aspekt problema: Stefan Nemanja „jaše žir“, „ne uklapa se u okolnu arhitekturu“, „megalomanski je“, „svetli“, „ružan je“, „pogrešna mu je lokacija“... Spisak manje ili više utemeljenih zamerki je dugačak.

S druge strane stoji još manje artikulisana, ali zato vrlo agresivna pozicija da je svako ko ima ikakvih zamerki na spomenik najobičniji „izdajnik“, „strani plaćenik“, „ljudsko smeće“ i „ološ“. Ta grupa odbija da prihvati da neko može da kritikuje netransparentnost, rasipništvo ili urbanističko-arhitektonski haos, a da nije reč o „patološkoj mržnji“ prema Srbiji.

Pitanje cene

Time dolazimo i do teme od javnog interesa: pitanje estetike mora da bude u drugom planu u odnosu na to šta politička klasa vidi kao svoje prioritete, odakle ih plaća i krši li time zakon. Kao što simbol nacionalnog jedinstva ne znači da to jedinstvo samim tim i postoji, isto tako ni uređenje Savskog trga kao simbol naprednjačkog „zlatnog doba“ za Srbiju ne znači da su čak i najosnovnije potrebe građana namirene, pa sad možemo da se čašćavamo milionskim spomenicima.

Dario Hajrić, sociolog

Dario Hajrić, sociolog

Naravno, pitanje koliko je spomenik koštao nalazi se na listi tema o kojima valja ćutati ako se želi izbeći etiketa izdajnika. Rezon je da nacionalna simbolika nema cenu i da je faktički nepristojnopitati da li ličnost Stefana Nemanje zavređuje milione evra iz državnog budžeta usred krize, jer odgovor mora da bude entuzijastično „da“. Čak je i činjenica da vlast odbija da saopšti iznos tretirana kao nekakva neprijatna tema na porodičnom ručku.

Međutim, svedoci smo toga da država itekako ume da sračuna cenu i odbije da je plati kada na red dođu životi građana. Lečenje teško obolele dece sada se već tradicionalno oslanja na solidarnost ili samilost iskazanu SMS-porukama. Njihovi roditelji su prinuđeni da javno mole za pomoć, umesto da se podrazumeva da je država dužna da omogući Ustavom zagarantovano pravo na lečenje i dostojanstven život. Za to vreme, građani Čačka skupljaju novac da otplate kredit lekaru umrlom od kovida 19 da njegova porodica ne bi završila na ulici.

Nekoliko miliona evra nije trajno rešenje, ali bi svakako napravilo razliku. To čak nisu nužno ni milioni plaćeni za spomenik: možemo da imamo i živu decu i kip od 23 metra, i krov nad glavom i tone bronze. Ono što ne bi trebalo da nam bude prihvatljivo jeste da para bude samo za ovo drugo. Nijedna država ne sme sama sebi da bude prioritetnija od ljudi, jer bez njih jednostavno ne postoji.

Estetika ili patriotizam – po potrebi

Međutim, uz uzgredno pominjanje problema cene, Stranka slobode i pravde rešila je da se fokus stavi na nepotkrepljenu tvrdnju da su arapski investitori u Beograd na vodi odredili da Stefan Nemanja u ruci ne sme da drži krst. Nejasno je da li se želi reći da je Arapima prijatnije kada hrišćanin u njihovom prisustvu drži mač, ali time se legitimna tema raspolaganja javnim novcem diže na nivo verske problematike.

Vučić, s druge strane, otvoreno vodi još jednu predizbornu kampanju služeći se državnim parama i zaklanjajući se nacionalnim simbolima. O tome svedoči i masovan javni skup prilikom otkrivanja spomenika, uprkos zabrani javnog okupljanja i pandemiji koja svaki dan u Srbiji ugasi dvadesetak života.

Mada njhova odgovornost nipošto nije jednaka zbog drastično različitog položaja, obe strane oslanjaju se na emocionalni nivo teme spomenika, eksploatišući svaka na svoj način estetski i patriotski ugao. Vlast kaže da je spomenik lep, a da ga kritikuju dežurni pljuvači i izdajnici, deo opozicije da je neprikladan i da mu je patriotski naboj umanjen fantomskom arapskom intervencijom. Javni interes je u oba slučaja skrajnut.

„Priča o nama“

Vučić je bio potpuno u pravu kad je prilikom ceremonijalnog otkrivanja rekao da je spomenik Stefanu Nemanji „priča o nama“. Problem je samo u tome što to nije priča o našoj celokupnoj istoriji nego o našoj sadašnjosti.

Naša sadašnjost je takva da smo spremni da iskeširamo više miliona evra na spomenik dok se porodilišta raspadaju, a deca umiru jer ne možemo da ih pošaljemo u instranstvo na lečenje, i da to zovemo patriotizmom. Da nam je bitnije da li je kopča na kaišu Stefana Nemanje anahronizam, nego koliko vremena treba da se prođe preko Savskog trga u špicu. Da gledamo kako da udenemo saobraćajnicu pored spomenika umesto da napravimo kružni tok pa u njega posadimo šta god nam je volja. Da nacionalno jedinstvo zamišljamo tako što jedan odlučuje, a ostali mogu da biraju da li će da budu jedinstveni ili će postati izdajnici.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM