Smrt novih lica u političkom zmijarniku | Evropa | DW | 30.01.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

analiza

Smrt novih lica u političkom zmijarniku

Deluje da im se svi nadaju, a njih nigde nema – nova lica u srpskoj politici. Ali nije da ih uopšte nema. Ima ih, samo se brzo troše. Zašto je to tako? I da li je Srbija osuđena na uvek iste ljude, one sa jakim želucem?

Zamislite, ne treba mnogo mašte, naredne parlamentarne izbore u Srbiji. Nad ulicama su blještavi bilbordi, oljuštene fasade su tapetirane plakatima, vlasnici televizija trljaju ruke jer reklamni blokovi pucaju od paprene političke propagande. I svuda su, baš ih nikako ne možete izbeći, ista stara lica. Da su ljudi panjevi i da umesto bora imaju godove, brojali biste tim licima godine na političkoj sceni: deset, petnaest, dvadeset…

U trenutku kada predsednik Srbije Aleksandar Vučić jedini zna hoće li biti vanrednih izbora, a desetine hiljada ljudi na ulicama traži nešto novo, pitanje je da li bi takvi izbori bili išta više od podele mandata i funkcija među starim znancima, veteranima političke scene. I gde su famozna nova lica?

Doduše, bilo ih je čak i u Vučićevo doba, ali su nestajala jednako brzo ili brže nego što su se pojavljivala. Od nosioca nada dela opozicije Saše Radulovića i Saše Jankovića preko bizarne pojave Belog do lokalnih građanskih pokreta za koje ponekad deluje da troše energiju kao hrčak u točku poltičkog biznisa – ulažu mnogo entuzijazma u javnom interesu, ali se na njihov pomen i dalje odmahuje rukom dok veći deo javnosti nije imao gde da čuje za njih.

Zatuci mrmota kad proviri

„Ključni nesporazum je što je kod nas potraga za novim licima zapravo potraga za novim liderom jer mislimo da lider može da rešava probleme koje ne može demokratija“, kaže Vesna Mališić, zamenica glavnog urednika nedeljnika NIN. „Ali ako nema demokratije onda nema normalnih uslova u kojima bi novo lice moglo da se pojavljuje i ima nekakvu šansu.“

Čekanje svežih lica tako sve više liči na najčuveniju dramu Semjuela Beketa u kojoj Godoa nikada ne dočekaju. Novi se dešavaju drugima, pa makar kao u susednoj Hrvatskoj gde su se uz etablirane stranke učvrstili Živi zid i Most. Ali u naprednjačkoj eri u Srbiji u čekanju novih lica ima nešto i od popularne igre Whack the Groundhog – ono kad mrmot izviri iz jedne od brojnih rupa, a igrač treba što pre da ga zatuče maljem.

Najkrupniji mrmot trenutno je novi predsednik Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović. Gostujući na televiziji N1 on je rekao da se vodio zahtevom ljudi sa ulica za novim licima. Jadac je u tome što ovaj glumac jeste novo lice u politici, ali nikako nije nepoznat. I to ga čini glavnom metom režima u poslednje vreme.

„Surova vlast satire bukvalno sve što podigne glavu“, priča dalje Mališić za DW. „Za Trifunovića sigurno ne misle da će sutra postati predsednik države, ali se smatra da možda ima neke pristalice. Kompletna mašinerija je krenula na njega. To je kao da motorizovani puk kreće na pešadiju“, dodaje urednica NIN-a.

Jedan od onih koji znaju da su u toj neravnopravnoj igri doslovno pešadija jeste Predrag Voštinić, odbornik kraljevačkog Lokalnog fronta. Nedavno je sa ekipom ljudi iz tog pokreta prepešačio 180 kilometara do Beograda i stigao na protest povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića. Njegov stav o tome zašto manjka novih lica zapravo je crna dijagnoza stanja politike i društva u Srbiji.

„Politika je postala izlizan i prokazan termin, nešto najgore u čemu čovek može da se nađe. Njome se u tom čitanju ne bave pošteni ljudi koji bi da nešto promene u smislu javnog interesa nego da zarade za sebe. Sa takvim poimanjem politike se u nju nerado ulazi“, kaže Voštinić za DW. „Osim toga, svi koji su u politici iz nakaradnih razloga učiniće sve da se mladi ili novi ljudi ne pojave jer ih vide kao konkurenciju. I to je isto u vladajućoj ili nevladajućoj strukturi.“

Ko je čiji doručak?

U jednoj meri se, doduše, i u boljim demokratijama mora imati stomak za politiku. Što bi rekao bivši nemački kancelar Helmut Šmit na pitanje da li je za politiku potreban talenat: „Volja čoveku treba. I cigarete.“ U nedovršenim demokratijama – što je najblaži izraz za stanje u Srbiji – to se više izmeće u rečenicu predsedničkog kandidata iz hrvatske serije „Novine“: „Ne treba za politiku pamet! Potreban je želudac i probavni trakt!“

Ona ista stara lica sa bilborda su ovakva ili onakva, ali su definitivno ljudi jakog probavnog trakta. Recimo Boris Tadić, bivši predsednik, sada lider stranke čija je popularnost na nivou statističke greške. Nakon fijaska na beogradskim izborima prošlog marta, on je u jednoj televizijskoj emisiji izjavio da u opozicioni front treba uvesti i „neke mlade ljude, ali ako oni budu sami u ovome, bez ikakve iskustvene podrške – pa oni su lak plen za Aleksandra Vučića koji se čitav život samo politikom bavi“.

Nova lica kao lagani doručak starih predatora političke scene? Vesna Mališić je saglasna sa tom ocenom. „Sve se dešava u vučijoj jami, u zmijarniku. Za politiku u Srbiji nije potrebno samo ono što je potrebno u normalnoj zemlji. Ovde su potrebni živci, bezobrazluk, sposobnost da se izdrži ogromni pritisak diskvalifikacija. Ljudi beže od politike jer je to posao satiranja ljudi“, kaže ona za DW.

Nasuprot tome, Voštinić se oštro opire zaključku da je novima potrebna iskustvena podrška onih koji su svoje šanse prokockali. „To da bi Vučić pojeo nove ljude za doručak je potpuna besmislica. A moram da priznam da me i ne zanima šta takav tip ljudi mili o nama. Nas oni i ne pominju. Kada ste na vlasti, birate ko vam je opozicija i njihova prezimena pominjete u svakom obraćanju. One koje stvarno vidite kao opasnost nikada ne pominjete jer znate da ih pominjanjem reklamirate.“

Serbien Protest der Opposition gegen Präsident Aleksandar Vucic

Više stari, manje novi (31. maj 2017.)

Među onima sa želucem stvar je pregledna: od bitnijih partija su lidere od nastanka menjale Demokrate, Socijalisti (ali tek kada je umro Milošević), DSS (ali tek kada se penzionisao Koštunica) i Naprednjaci (ali tek kada je Nikolić održao obećanje i kao predsednik batalio funkciju u partiji zbog čega se, mora biti, gorko kaje).

Zanimljiv je tu primer baš Demokratske stranke, jedine sa unutarstranačkom demokratijom dostojnom pomena, ali i tektonskim sujetama koje su iz nje izrodile niz beznačajnih strančica. Želudac starih lica tu po pravilu nije bio dovoljno jak da svari činjenicu da su na čelo došla novija lica.

„Oni su unutarstranačko zrno demokratije koje su zadržali pretvorili u unutarstranačke ratove“, kaže o tome Voštinić. „Njima život prolazi u tome da su na neki način vezani za državna davanja. Bavljenje politikom je posvećeno opstanku blizu državnog finansiranja, ali nisu ostali ujedinjeni u nameri da sačuvaju ideologiju koja ih je objedinjavala u toj partiji.“

Propast dvojice Saša

Okoštalu scenu su pokušala da razbiju dvojica Saša, Radulović i Janković – barem su tako tvrdili. Obojica su osnovali pokrete sa disidentskim oreolom – bili su u institucijama vlasti i uživali ugled ljudi koji su iznutra videli zupčanike autokratije i rešili da se tome suprotstave. Par godina kasnije, prvog su napustili skoro svi poslanici i završio je na opskurnim Jutjub kanalima gde bistri „nemački kolonijalizam“ na Balkanu. Drugi je negde od čuvenog tvita o „grčenju“ zbog besa u hotelskoj sobi u Beču pokazao da nema onaj želudac ili onu volju.

„Paradoks je da je Janković, kao zaštitnik građana, prošao kroz pakao i delovao kao čovek koji ima snage da se nosi sa mašinerijom koja ga je lomila, a onda kada je ušao u politički život pokazao je slabe strane u saradnji sa drugim strankama i unutar pokreta“, kaže o tome Mališić.

A stvar sa pomenutom dvojicom vrlo je važna jer su zastupali nove ideje okruženi novim ljudima. Potop takvih je pomalo i potop nada da se ikada išta može promeniti. „Bez obzira na trend, u jednom trenutku se pokazuje karakter osobe u javnom poslu. Trend je ipak samo trend – proizvod medija. Karakter zatim postaje presudan ako sebe promovišete u vođu“, tumači Voštinić.

„Čitav vaš pokret, ideja, sve što radite, postaje žrtva vašeg karaktera. Kada imate drugačije, horizontalne organizacije koje u Srbiji nisu mnogo gajene, vaš karakter biva ozbiljno konsolidovan u organizaciji kojoj pripadate. Govorite mi umesto ja. Kakav god da je karakter, on je u drugom planu, ne može biti ispred organizacije. Zato prenaglašene autoritarne strukture presuđuju organizacijama pre nego što postanu važne“, dodaje naš sagovornik.

Medijsko prokletstvo

Kakve su šanse da se uopšte postane važan? Ili, pre toga, prepoznatljiv? Nedavno je predsednik Levice Srbije Borko Stefanović rekao da je začkoljica sa novim licima u tome što ih svi traže, a kada se pojave pitaju: „Ko je sad ovaj?“ Paradoksalno, tako funkcionišu i mediji – oni bi da intervjuišu one koje svi znaju.

Jedno istraživanje Nove srpske političke misli od prošlog leta našlo je da čak 52,4 odsto ljudi „nema stav“ o šefu Demokratske stranke Zoranu Lutovcu, 56,4 odsto nema stav o Đorđu Vukadinoviću, a 40 odsto o Sandi Rašković-Ivić. Poređenja radi, tek deset odsto nije imalo stav o Aleksandru Vučiću, a 21,2 odsto o Vuku Jeremiću.

To govori da čak i ljudi koji su veoma dugo u ili oko politike i koji su tokom godina imali stotine medijskih nastupa – istina, u poslednje vreme u medijima manjeg dometa – ne uspevaju da se profilišu tako da ih građani ikako poimaju, pa makar i negativno. Kakve su onda šanse nekakvog Lokalnog fronta iz Kraljeva, Ne da(vi)mo Beograd ili sličnih horizontalnih pokreta?

Radomir Lazovic und Dobrica Veselinovic

Dobrica Veselinović i Radomir Lazović iz inicijative Ne da(vi)mo Beograd

„Ako se politikom baviš iz altruističkih razloga, nema potrebe da se ljutiš. Baviš se time jer si to ti i neće te vređati što nisi poznat ili ne ostvaruješ uticaj u široj javnosti“, navodi Voštinić. Ali nije li to pomalo kontradiktorno predstavničkoj demokratiji u kojoj je na kraju, ipak, jedan čovek – jedan glas? Ako ljudi pojma nemaju ko si i šta si, glas svakako nećeš dobiti. „Možeš kriviti uslove u kojima se bavljenje politikom svelo na to da moraš biti poznat kroz medije kako bi promovisao svoju ideju“, kaže o tome kraljevački odbornik.

Ne samo zatvorenost mejnstrim medija već i teška besparica upućuju nove na društvene mreže. Tamo se, kako smo već apsolvirali, izbori ne mogu dobiti, ali se nešto može uraditi u delu biračkog tela. No sindrom Tvitera je da traži trendove, da ljude uzdiže i pokopava, da pogoduje cinizmu. Voštinić se ne ljuti ni na tu kakvoću društvenih mreža.

„Ako si zasnovao svoju političku karijeru na stavovima iznesenim na Tviteru, onda je logično da ti ta zajednica presudi“, kaže on. „Tviter je trenutno otcepljena javnost, ali je deo javnosti. Veća je trema danas pred iznošenje stava na Tviteru nego na lokalnoj televiziji. Meni je stalo do mišljenja tviteraša jer tamo prepoznajem ljude sa očuvanim integritetom koji komentarišu ono što kažem.“

U potrazi za novim, sve ostaje po starom. Ako opet zamislimo blještave bilborde sledeće izborne kampanje, prolaznik bi mogao da prevrne očima i kaže: „Svi su isti.“ Isti kao i prošli put, samo malo stariji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android