Sloga, koliko dugo?

U političkim i novinarskim krugovima pomalo je senzacionalistički komentarisana sinošnja zajednička večera predsjednika Srbije Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice. Naravno, nezvanično i uz obaveznu napomenu da nije bilo posjete Havijera Solane ne bi bilo ni tog događaja. To, na svoj način govori da su odnosi čak i između prvih ljudi stranaka sa demokratskim predznakom toliko složeni da svaki njihov susret predstavlja malo čudo. Da li se uopšte u takvoj atmosferi može da snađe Havijer Solana ili bilo koji predstavnik Evropske unije koji dolaze da pospješe evropske procese? Profesor Fakulteta političkih nauka, Zoran Stojiljković, kaže za Radio Dojče vele da je posebno na početku pregovora sa Evropskom unijom veoma opasno što su najviši državni funkcioneri kao rogovi u vreći iako su po programima svojih stranaka demokrate:

«Često su najveći sporovi između stranaka, kao što se vidi, koje su najbliže i dele isto biračko telo. Onda svi pokušavaju da poentiraju, da zarade politički poen kod birača upravo u obračunu sa najbližim delom političkog spektra. To daje utisak visokog stepena političke nestabilnosti i to nije dobra poruka za evropske integracije. Prosto imate utisak da se međunarodna zajednica opredelila za taktiku izrazitog guranja u radikalnije reforme nekom vrstom permanentnih pritisaka i da je to već nešto što je utisak o nama».

Zbližavanje, ali ne samo formalno, svih demokratskih snaga u Srbiji ostavljalo bi manje prostora radikalnim i esktremnim političkim strujama. I u Srbiji se pokazuje da male političke razlike prave najveće probleme:

«Upravo tako. Jer, nije nevažno ko će zaraditi politički poen i uknjižiti ga u svoj politički saldo. Na taj način gubimo jako mnogo vremena, a politička agenda je često potpuno drugačija nego što su ljudski i društveni prioriteti».

Često se stiče utisak da je Evropska unija više zainteresovana za približavanje Srbije i Crne Gore Briselu nego domaći političari. Veliko je pitanje da li sadašnje političke elite imaju dovoljno snage i volje da uvedu državu u EU:

«Prvo se radi o dosta malim kapacitetima i tu ste u pravu. Drugo, radi se o mnogo većim problemima nego što se pristajalo da se javno prizna. Možda su i neke brzine bile olako obećane građanima 2000.-te godine. Pitanje je koliko su se nove elite snašle kada su došle na vlast; neodgovarajuće su odgovarale prema izazovima diskontinuiteta sa tajkunima prethodnog i novog sistema, sa nereorganiziovanim službama bezbednosti i vojnih snaga. Jer, svako je hteo da zaradi nešto početnih prednosti preuzimajući deo aparata i onda nam se to jako osvetilo».