Sjaj lirike u prljavim vremenima | Mozaik | DW | 25.03.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Sjaj lirike u prljavim vremenima

Austrijska izdavačka kuća Drava objavila je u ediciji „Srpska lirika“ dvojezični izbor poezije Stevana Tontića. „Svakodnevni smak svijeta“ na reprezentativan način predstavlja ukupno delo ovog značajnog pesnika.

U gradu u kojem su ratne 1992. počele da gore knjige, jedan tada četrdesetšestogodišnji liričar zapisuje stihove, okružen nasiljem i nipodaštavanjem svega ljudskog. Grad beše Sarajevo u opsadi trupa bosanskih Srba, a liričar – Srbin, Stevan Tontić. „Te pjesme sam pisao u najgorem i najprljavijem vremenu, u vremenu mržnje, ubijanja i protjerivanja ljudi. Napisao sam ih jer sam morao da ih napišem, čekajući da se desi najgore, da me ubiju, grozno povrijede ili na svaki mogući način ponize“.

Tako je nastala jedna značajna knjiga: „Sarajevski rukopis“.

Pod tim nemogućim uslovima Stevan Tontić je sam sebi postavio najviše etičke i estetske zahteve. U vremenima masovnih medijalnih laži lirika mora zadržati istinitost, jednako kao i ljudskost na mestima prezira spram čoveka. Ona mora nuditi utehu sred neutešnog, te razviti estetski sjaj u mračnim vremenima. Savremeni lirski tekstovi obično nemaju ovako zahtevne pretpostavke, jer one u sebi kriju veliku opasnost od neuspeha. Zahvaljujući retkoj doslednosti u mišljenju i činu pesniku je uspelo da odgovori na takve zahteve u tolikom broju pesama da je literarna verodostojnost tih tekstova skoro bez premca.

Buchmesse Leipzig 2010 Stand Bosnien und Herzegowina

Stevan Tontić na sajmu knjiga u Lajpcigu 2010.

Pre nego što je pročitao ovu poeziju, nemački kritičar Jerg Dravs nije, kako kaže, ni slutio „da se određene stvari zaista mogu sasvim legitimno izreći na način koji više ne očekujemo, i da se pri tome može doći do značajnog literarnog iskaza“. Natprosečno veliki broj pesama je bio uverljiv ne samo za Jerga Drevsa i druge nemačke kritičare, već i za članove žirija nekoliko nemačkih književnih nagrada.

Mada u držanju Stevana Tontića ima nečega religioznog, i mada taj pesnik ima nešto od sveštenika poezije, on ni u kom slučaju ne propoveda. Pre se u njegovim stihovima oseća stalno očajanje tragača za ljudskim zbog odsustva božije ljubavi na mestima zaboravljenim od Gospoda. U najboljim pesmama to očajanje pleše sudbinski ples u zagrljaju sa tihom, lakonogom nadom.

Valja napomenuti da je Stevan Tontić bio priznati pesnik i pre rata. Njegov zamišljen i ironičan način pisanja doneo mu je važne književne nagrade još u Jugoslaviji. U Srbiji je od sedamdesetih godina prošlog veka bila samorazumljiva Tontićeva pripadnost srpskoj književnosti. On je istovremeno Srbin, Bosanac i Evropljanin, pri čemu ti identitetni slojevi nikada ne rade jedni protiv drugih, već su isprepleteni. Nakon što je utekao iz „sarajevskog pakla“, nakon što je iz Berlina dramatično i bolno proživljavao i bombardovanje Beograda, grada u kojem je utočište našla njegova supruga, Tontićeve su pesme postale impresivne ispovesti, ali i estetsko-humanistički unikati.

U najgorim razdobljima svog života – za vreme rata i egzila – Stevan Tontić je stavio sve na kartu poezije da bi posvedočio o svima sa kojima je solidaran patio, o usamljenosti u tuđini i naposletku – nakon povratka u Sarajevo – o stranstvovanju u domovini koja mu je postala tuđa. Ovaj izbor iz ukupnog Tontićevog pesništva želi pokazati da je Stevan Tontić sa svojim beskompromisnim držanjem „lirika ili ništa“, bolje rečeno „lirika protiv Ništavila“ bio i ostao u pravu.

SOBA U BERLINU

Buchcover Der tägliche Weltuntergang

Naslovna strana dvojezičnog izbora poezije Stevana Tontića „Svakodnevni smak svijeta“

Gvozdeni krevet. Ormar. Lavabo.
Sto. Pepeljara. Jedan Rilke. Zatim
Njemačka i srpska ili hrvatska Gramatika.
I ja što jezike, živ, ne mogu da shvatim.

Na zidu sam okačio Belog anđela
iz Mileševe. Taj anđeo u Berlinu!
U noći on tu bdi. I slobodno visi.
Izjutra mi ga strogi ljudi skinu.

Na tajnoj večeri: francuski sir, prusko meso.
Nož mi otac majstorski nabrusi.
Krv je obrisana. Ključ je u bravi.
Fašisti su legli. Iju i piju dusi.

Na programu rat. Lijepe umjetnosti. Ponoćne vijesti.
Pluskvamperfekat. Futur. Strop se vrti.
Valja popiti još ovo pivo, Bože.
I srušiti životinju-sebe. I urlikati. I mrti.

Istočni Berlin, 1982.

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.