Selma, Milica, Josipa... Koja je najlepša?

Bez obzira na to da li je Selma, Milica ili Josipa, lepa devojka je jednostavno lepa. Tako bi se ukratko mogli protumačiti rezultati poslednjeg istraživanja banjalučkog psihologa Srđana Puhala. Knjiga „Kako opažamo druge etničke grupe i njihove članove“ koja se zasniva na istraživanju socijalne percepcije i etničke pripadnosti kod srednjoškolaca u BiH, predstavljena je u Banjaluci. Izdavač je nemačka fondacija „Fridrih Ebert“.

Autor publikacije kaže da doživljaj onog drugog u BiH danas funkcioniše na dva odvojena nivoa, kolektivnom i ličnom. Npr. kada je reč o kolektivnom, srednjoškolci iz Banjaluke i srednjoškolci hrvatske nacionalnosti iz Mostara, Bošnjake opisuju kao podmukle, primitivne, nekulturne, ali i gostoljubive. S druge strane, na ličnom planu, mnogo je manje tenzija. Kada se to spusti na odnos mladih ljudi licem u lice, stvari su pozitivnije i opuštenije. Negativni stereotipi nisu sprečili iste te omladince da na osnovu fotografija (ispod kojih piše ime i prezime) pripadnice bošnjačke nacionalnosti ocene kao najlepše.

„Treba pojačati kvarenje omladine“

Osvrćući se na brojna istraživanja koja se bave socijalnim stavovima i međuetničkim distancama, profesor Mladen Mirosavljević, stručnjak iz oblasti javnog mnjenja, kaže da treba biti veoma oprezan prilikom tumačenja rezultata. „Ne bih voleo da se izvlače parcijalni zaključci zato što su možda atraktivni. Fizički izgled je jedno, ali je veoma zanimljivo ako nakon toga pitate ispitanika da li bi stupio u brak s tom ženom. To otvara drugi set pitanja“, kaže Mirosavljević.

Autor istraživanja Srđan Puhalo veruje da su i pored negativnih predrasuda koje dominiraju u njegovom istraživanju, podaci ipak ohrabrujući jer tim mladim ljudima, dok opažaju svoje vršnjake, nacionalnost nije važna. On smatra da takvo stanje političarima ne ide u korist. „Da sam ja političar u BiH, rekao bih da moramo da pojačamo kvarenje omladine jer ovo ne valja. Ali postavlja se pitanje šta se još može pokvariti. Ako pogledate školski sistem, medije i zvaničnu politiku, dominantan je stav da smo 'mi' najbolji, a 'oni 'zli' i da nam rade o glavi“, kaže Puhalo.

Kada lični stav prerasta u kolektivni?

Kako i zašto lični stav, koji je često neutralan, preraste u kolektivni kojim dominiraju negativni stavovi? Objašnjenje ima sarajevski sociolog Dino Abazović: „Iskustva svakodnevnog života uglavnom se ne primenjuju na grupne kategorije, jer niko nema mogućnost da komunicira sa svakim pojedincem iz grupe. Lakše je prihvatiti kolektivni stav. Sociolozi često govore da je nacija zamišljena zajednica i vizija onog što odgovara našoj slici nas samih, ali i ostalih. Svakodnevni život je nešto sasvim drugo“.

Dvadesetogodišnji student Danijel iz Banjaluke kaže da je prošlo vreme kada se gledalo ko je ko u Bosni i Hercegovini: „U vezi sam već tri godine s devojkom druge nacionalnosti. Imam i dosta drugova Bošnjaka koje sam upoznao baveći se sportom. Oni su iz Bihaća, Sarajeva, Zenice... To je najnormalnija stvar“.

Maturantkinja banjalučke Tehnološke škole, Jovana, misli drugačije. Nikada nije boravila u Federaciji BiH i smatra da se tamo ne bi osećala prijatno jer, kako kaže, ona tamo ne pripada. U brak ili vezu s Hrvatom ili Bošnjakom se ne bi upustila: „Velike su te razlike među ljudima, drugačiji su običaji i sve. Nisam za to“.

Paradoksalni stavovi

Ovaj poslednji stav, Đorđe Tomić asistent na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci opisuje kao paradoksalan i kaže da je takvih primera mnogo. To se jedino može promeniti, kako kaže, putovanjima i međusobnim upoznavanjem. „Reč je o stečenim predstavama. Gde su to oni bili u gostima i gde su videli te razlike? Da li su ikada uživo videli porodicu druge nacionalnosti za porodičnim ručkom? Da li su išli na studentsku razmenu?“ – pita se Tomić.

Jedno ranije istraživanje iz 2012. koje su radili studenti Fakulteta političkih nauka iz Banjaluka govori da mladi iz Republike Srpske u velikom procentu pripadnike drugih etničkih zajednica doživljavaju kao prijateljske i ravnopravne. Isti ispitanici su se u tom istraživanju u procentu od preko 75 odsto izjasnili da Republiku Srpsku u budućnosti vide kao samostalnu državu.

Govoreći o istraživanjima javnog mnjenja, bilo da se radi o etničkim predrasudama ili nečemu drugom, Tomić ističe da je ispitivanje stavova jedan od najtežih zadataka u društvenim naukama i da svako istraživanje ima određene nedostatke. Mnogo toga zavisi od načina na koji se postave pitanja u anketama.

„Kada pogledate splet mišljenja različitih ljudi u različitim situacijama, veoma je teško to statistički izraziti, a da dobijete nešto opipljivo. Određene sociološke škole govore čak o nemogućnosti pravog istraživanja, ostala je upamćena krilatica da javno mnjenje ne postoji“, zaključuje Tomić.

Autorka: Aleksandra Slavnić, Banjaluka
Odgovorni urednik: Ivan Đerković