Satanski stihovi i karikature

Britansko-indijski pisac Salman Rušdi je 1988. na vrhuncu svoje karijere kada objavljuje roman "Satanski stihovi". Kritičari su potvrdili izuzetan literarni kvalitet knjige. Rušdi dobija nagrade. Ali iz islamskog sveta stižu žestoki protesti. Autora optužuju za blasfemiju. 14. februara 1989. vođa iranske revolucije Homeni izdaje fatvu. On prek oradiaj poziva sve muslimane na svetu da ubiju Rušdija i obećava nagradu od 2,8 miliona američkih dolara za izvrštiljea fatve. Rušdi dobija policijsku zaštitu i od 1999. živi u ilegali.

Povodom napada na novinare redakcije satiričnog lista Šarli Ebdo on kaže: "Kada se vera kao srednjovekovna forma nerazuma poveže sa modernom oružjem, ona postaje istinska opasnost za naše osnovne ljudske slobode. Taj verski totalitarizam je u srcu islama prouzrokovao smrtni preobražaj, čije tragične posledice vidimo danas u Parizu. Ja stojim iza magazina Šarli Ebdo, kao što svi mi to moramo, kako bi odbranili umetnost satire, koja je uvek bila snaga i izraz slobode protiv tiranije, neiskrenosti i gluposti."

Na ulici upucan i zaklan režiser

2. novembra 2004. u nešto pre 9 ujutro došlo je do susreta dva Holanđanina na ulici u Amsterdamu. Jedan je sin marokanskoh useljenika, drugi izdanak bogate familije, svetski poznatog imena. To je njihov prvi i posljednji susret. To je trenutak kada Mohamed Bujeri ubija filmskog režisera Tea van Goga. Bujeri je prethodno pratio režisera filma "Submission" - "Pokoravanje", u kojem se kritikuje položaj žena u islamu. Na ulici puca na njega, potom ga kolje i na grudima ostavlja pismo na pet stranica koej sadrži i pretnju smrću, upućenu političarki Ajan Hirsi Ali, koja je zajedno sa van Gogom napravila film.

26-godišnji Mohamed Bujeri zapravo je bio dobro integrisan u društvo, ali u jednom momentu mutira u verskog fanatika. Režiser Teo van Gog je za njega nevernik, koji je uvredio islam. Kamen spoticanja bio je kratkometražni film (11 minuta) "Submission", koji pokazuje ulogu žene u islamu iz ugla holandskog režisera. Van Gogh je ovaj film napravio sa rođenom Somalijkom i političarkom desno-liberalne orjentacije, Hirsi Ali. U filmu se sure Kurana projektuju na telo devojke koje je pokriveno providnom tkaninom. Film izaziva oštre kritike. Jedan radikalni imam prokleo je van Goga.

Režiser je bio dugo poznat po svojim neprijateljskim izjavama prema strancima. On se protivio da se muslimanima u Holandiji daju preveliak prava. Pored toga, on je muslimane nazivao "geitenneuker" - ljudima koji imaju seksualne odnose sa kozama.

Nakon atentata na van Goga, Holandija, uzorna zemlja tolerancije, gubi svoju nevinost. Sedmicama se u Holandiji skrnavljuju džamije, ali i crkve. Ekstremni desničari i radikalni islamisti izvršavaju brojne napade.

Karikature Muhameda i ljuta dobitnica Nobelove nagrade iz Irana

U danskom listu "Jilands Posten" 30. septembra 2005 je objavljena serija od 12 karikatura pod naslovom "Lice Muhameda". Na jednom od crteža prikazan je prorok Muhamed kako umesto turbana, na glavi nosi bombu, karikaturiste Kurta Vestergarda. Kada je karikatura objavljena u islamskom svijetu, on dobija prijetnje smrću. On se međutim poziva na tekovinu Zapada - pravo na slobodu mišljenja.

On i njegova žena od tada su pod policijskom zaštitom, moraju često da se sele i žive na tajnim mjestima. I pored toga karikaturista Vestergard je na Novu godinu 2010. za dlaku izbegao atentat. Ubica je imao veze sa Al Kaidom.

Vestergard je za svoj angažman na polju slobode mišljenja i novinarstva više puta nagrađivan. Nosilac je i Nagrade za slobodu i budućnost medija grada Lajpciga. Za loše raspoloženje tokom dodele nagrade, oktobra 2010. pobrinula se književnica, koja je uz to dobitnica Nobelove nagrade, Širin Ebadi iz Irana. Ona i njen zemljak novinar, su protestovali što im nije rečeno da će i Lajpcigu na kongresu posvećenom slobodi mišljenja prisustvovati i danski karikaturista. Novinar je napustio kongres.

Organizaotri su zbog opasnosti po život karikaturiste, držali u tajnosti da će i Vestegard prisustvovati ceremoniji.

Masakar u Turskoj, atentat u Kabulu

U julu 1993. u gradu Sivas u Anadoliji, gde se održavao kulturni festival alevita, okupila se verski razjarena grupa ljudi. 35 učesnika festivala, pisci, muzičari i pesnici, stanovali su u hotelu koji je bio od drveta. Masa ljudi je počela da baca molotovljeve koktele i hotel je vrlo brzo potpuno izgoreo. Svih 35 pisaca i umetnika je izgorelo. Aleviti to nazivaju masakrom u Sivasu.

Tokom jedne pozorišne predstave u Kabulu 12. decembra 2014. jedan mladi atentator-samoubica je aktivirao eksploziv i odveo u smrt sebe i još dvoje ljudi. Za napad su odgovornost preuzeli talibani. Njihovo obrazloženje je glasilo: "Predstava je bila nemoralna i njen cilj je bio obezvrieđivanje islamske vrednosti i širenje propagande protiv naših džihadističkih misija".Ironija sudbine bila je u tome što se komad, koji se davao u pozorištu, zvao "Otkucaj srca i tišina posle eksplozije" i što se bavio upravo samoubilačkim atentatima.

Satanski zvuci

U Egiptu je pre "Arapskog proleća" posebno teška situacija bila za hard rokere. Ovi bendovi nisu smeli javno da nastupaju. Onaj ko bi slušao ovu đavolju muziku bio je proganjan. 1997 je tokom jednog koncerta hevi-metala uhapšeno 80 mladih zbog sumnje da prizivaju sotona. Od revolucije u Egiptu, situacija za rokere se osetno popravila.