"Satanski stihovi" prvi put na sceni

Salman Rušdi je objavljivanjem romana "Satanski stihovi" uvredio muslimane, jer je predstavio proroka Muhameda kao običnog čoveka od krvi i mesa. Zbog toga je morao da se krije godinama, jer mu je iranski verski vođa, Ajatolah Homeini, izrekao fatvu – smrtnu presudu.

Dvadeset godina kasnije, „Satanski stihovi“ su u Potsdamu premijerno postavljeni na scenu. Karte za predstavu su rasprodate. Da ispred malog pozorišta nije bilo policije u civilu i TV-ekipe, retko ko bi posumnjao da bi predstava koja samo što nije počela mogla da prouzrokuje nevolje.

Dvanaestoro glumaca igraju u predstavi o dvojici indijskih izgnanika, Džabrilu i Saladinu, koji su postali anđeo, odnosno đavo, pošto su preživeli teroristički napad na avion u kojem su bili.

Roman ističe dobro u čoveku

Dreka, golotinja, psovke – u predstavi ima svega onoga što definiše moderno pozorište. Direktor pozorišta, Uve Laufenberg, uspeo je da sofisticirani roman pretvori u koherentnu predstavu: „Nadam se da je ovo prilika da gledaoci stvarno shvate sadržaj romana. A to se ne postiže samo nekakvim olujama ili slično. Roman zapravo priča o suštini dobrog stvorenja, a ne protiv nekoga.“

Salman Rušdi dozvolio je Laufenbergu da dramatizuje njegov roman, a nemački tabloid "Bild" nazvao je potsdamsko pozorište najhrabrijim, jer je ugostio tu kontroverznu priču. Laufenberg odbija takvu ocenu: „Satanske stihove možete kupiti u svakoj knjižari, zato i nije neka velika stvar što sada postoji i predstava. Ali, očekujemo svakakve nepromišljene reakcije.“

"Neprijateljstvo prema Muslimanima je sve češće"

Za sada takvih nije bilo. Nije bilo protesta, niti spaljivanja knjiga. Neke muslimanske organizacije, ipak, smatraju da je predstava provokacija za islamsku zajednicu. Nurhan Sojkan iz Muslimanskog saveta u Nemačkoj kaže da postoji samo jedno tumačenje: „Neprijateljstvo prema muslimanima je sve češća pojava. Ne možemo da tolerišemo to da se u ime slobodnog govora napada jedan narod. Sve češće ima provokacija uperenih na određene grupe građana, na religije. Kao da neko svesno hoće da poremeti mir u društvu.“

Uve Laufenberg kaže da nije odlučio da postavi predstavu „Satanski stihovi“ kako bi privukao pažnju medija na malo pozorište u Potsdamu. Ali, citirajući Salmana Rušdija, on kaže da je funkcija umetnosti da "imenuje bezimeno, ukaže na rđavo, zauzme stav, započne raspravu, uobliči svet i da mu ne da da padne u san."