Sarajevo: Vaskrs i Uskrs

„Ja bih voleo da ima više povezanosti između naših crkava, a ne samo u ovim prestupnim godinama kada se ti termini poklapaju. Voleo bih da dođe uistinu do još većeg zbližavanja između Istoka i Zapada. Jer, mislim da ne bi trebalo da budemo jedni drugima konkurencija, ako smo oni koji veruju u istog Boga, ako smo oni koji veruju u istog Hrista spasitelja, ako čitamo isto Sveto pismo... Zašto bismo bili razjedinjeni?“, kaže u duhu ekumenizma velečasni Josip Tadić, pastoralni saradnik u Novom Sarajevu.

On Uskrs smatra najuzvišenijim praznikom i za katolike i za pravoslavce. „Za Božić se više radujemo, a kroz korizmu više postimo, spremni smo na dela pokore, kroz molitvu se nekako pripremamo za ovaj uzvišeni praznik. Isus je naš spasitelj, naša nada, jer kroz uskrsnuće nam daje novo svetlo, put kojim ćemo i mi uskrsnuti na život večni. To nam je pokazao na svom prijatelju Lazaru, kojeg je uskrsao tri dana nakon što je bio pokopan i sahranjen“, kaže velečasni Josip.

Crkva Presvetog Trojstva u njegovoj župi u Novom Sarajevu, samo je trista metara udaljena od pravoslavne crkve Svetog Preobraženja. Hoće li otići do protojereja Jadrana Danilovića da mu čestita Vaskrs? „Naš župnik će kod oca Jadrana, a ja ću kod svojih prijatelja, popa Bore i đakona Mitra u Staru pravoslavnu crkvu na Baščaršiji, na čestitanje“, kaže velečasni.

Pa i kada je praznik, ne može se zaobići turobna stvarnost u BiH. „Uskrs ove godine pada u jedno prilično teško vreme za Hrvate, za katolike u BiH. Kako u kontekstu traženja izlaza iz stanja u kojem jesu, vidite ulogu vere, ulogu crkve?“, pitam.

„Ova situacija u kojoj se sada Hrvati nalaze nije jedina u koju su upali kroz svoju istoriju. Bilo je još mnogo teških trenutaka kad je hrvatski narod prolazio svoj put krsta, poput Isusa, koji je nosio svoj krst prema brdu Golgoti. Ono što bih ja svakom katoliku, svakom Hrvatu stavio na srce to je: da svaki čovek koji ide kroz život treba da računa s Bogom. U tako teškim momentima, Bog je onaj koji daje snagu da čovek može kročiti dalje i napred sa jednom sigurnošću u sebi. Dakako da smo mi sami oni koji mogu najviše doprineti razrešenju krize, boreći se za prava našeg naroda, ali nikad ne zaboravljajući Boga“, kaže velečasni Josip Tadić.

On dodaje da je posebno radostan zbog toga što su ljudi iz BiH u dijaspori mnogo bliži jedni drugima i upućeni jedni na druge. „Dijaspora nama, koji smo ovde, treba da bude primer. Ali, ja mislim da mi ne treba da budemo ujedinjeni samo tamo vani, nego i u BiH, gde stolećima svi živimo zajedno u istoj sredini. Svima želim sretan i blagoslovljen Uskrs“, rekao je na kraju velečasni Josip Tadić.

„Tako se kalendar podesio da ove godine slave zajedno kršćani rimokatolici i pravoslavci Uskrs, odnosno Vaskrs, vaskrsenje Hristovo, vaskrsenje iz mrtvih. Isus je svojim stradanjem na krstu pobedio greh, pobedio đavola i smrt i darovao ljudima život večni. Iz ljubavi je došao i stradao radi čoveka da ga spasi od robovanja đavolu i grehu“, kaže protojerej Jadran Danilović, dok čeka prve vernike na Vaskršnjoj liturgiji u crkvi Svetog Preobraženja u Sarajevu.

„Kako možemo Hristovo stradanje i njegovo vaskrsnuće, simbolički preneti u naš savremeni život?“, pitam. „Oni religiozni koji veruju u Boga, znaju šta znači istinski verovati. A onome ko ne veruje, ne može se ni kazati, ni objasniti. Ljubav je žrtva. Žrtvovati se za nekoga, radi nečega. Hristos se žrtvovao radi ljudi, iz ljubavi za čoveka, a to se može shvatiti samo na jedan način“, kaže protojerej Jadran.

„Kada bi se naša vlast bojala Boga, kada bi ti ljudi istinski verovali, verovatno bi drukčije radili to što rade. U našem narodu ima jedna dobra poslovica, koja kaže: Teško čoveku koji se Boga ne boji, a ljudi ne stidi. Nažalost, ima ih mnogo danas na vlasti koji tako rade i tako se ponašaju. Sve ove političke nesuglasice od toga su došle i od toga i dalje dolaze. Za nas koji verujemo uteha je u Hristu“, kaže protojerej Jadran Danilović.

Vaskrs/Uskrs je pre svega, porodični praznik. Iako će se vaskršnje liturgije i uskršnje mise služiti u svim crkvama u BiH, porodično okupljanje je ono što će se pamtiti do sledećeg praznika. Tucanje obojenim jajima, svečani ručak i mnogo dobre atmosfere je nešto što se naprosto podrazumeva.

„Slavimo Uskrs jednostavno, u krugu porodice. Ofarbala sam jaja i spremam malo bolji ručak nego inače i kolače. Dođu nam prijatelji, podelimo svoj deci u komšiluku jaja i to je to“, kaže Vlatka Milović i dodaje da ima prijatelja pravoslavaca kojima će otići na čestitanje Vaskrsa. „Doći će mi komšije Bošnjaci da čestitaju Uskrs, kao što ja njima idem za Bajram. Ta naša multietničnost je naše veliko bogatstvo, koje neki ne cene, a neki i ne razumeju. Ja se osećam bogatom zbog tog i takvog komšiluka“, kaže Vlatka.

Pitam simpatične devojčice na ulici. Dve uzvikuju: „Vaskrs!“, a druge dve: „Uskrs!“ I baš je tako, dve dolaze iz katoličkih, a druge dve iz pravoslavnih obitelji. Vesele se svemu što donosi praznik. Idu u istu školu, a često se druže i posle nastave. „Slavite li praznik?“, pitala sam, a onda dobila mnogo pojedinačnih odgovora: „Slavimo, slavimo!“, „Šaraju se jaja!“ „Dođe nam mnogo rodbine i prijatelja!“ „Moja mama pravi odličnu pitu za Vaskrs!“ „Uskrs se slavi zbog Kristovog raspeća, a onda, uskrsnuća!“ Tako je, otprilike izgledao taj razgovor, ali mora ostati zabeleženo da su njih četiri uvijek zajedno i da se zovu: Milana Ćosović, Ines Macan, Antonela Kožul i Sara Đudurević.

Dragica Lemez ofarbala je 90 jaja. Komšijama će dati bar pola od toga. „Svima. I muslimanima i katolicima. Već sam odvojila za njih, a ostalo sam namenila svojoj deci i unucima. Slavićemo tri dana, sve tamo do srede“, kaže Dragica i pozdravlja tradicionalnim pozdravom: „Hristos voskrese!“ „Vaistinu voskrese!“, otpozdravljam.

Autorka: Ljiljana Pirolić, Sarajevo

Odg. urednik: Nemanja Rujević