1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

„Samo 40 godina“

N. Rujević25. mart 2016.

„Da li se radilo o tome da se Karadžić osudi, ali da se potvrdi njegovo životno delo – zločinima i progonima postignuta srpska vladavina nad skoro polovinom zemlje Bosne i Hercegovine?“, pita se nemačka štampa.

https://p.dw.com/p/1IJmI
Karadzic und Mladic Archiv 1993 in Pale
Foto: picture-alliance/dpa

„Presuda protiv Karadžića dolazi u poslednji tren – jer je među živima sve manje onih koji su izgubili sinove i unuke u Srebrenici, jer bledi sećanje na ono što je bilo. U Bosni i Hercegovini, usred Evrope“, piše u svom komentaru Špigel onlajn.

„Kažnjavanje Karadžića kao najvišeg lidera Srba moglo bi da znači podvlačenje crvene linije pod najtamnije poglavlje bosanske istorije. Moglo bi da počne prevazilaženje istorije, muslimanski Bošnjaci bi u kasnom trijumfu pravde mogli da nađu malo utehe, a Srbi da uvide počinjene nepravde“, piše konzervativni Velt. „Ali na Balkanu stvari ne funkcionišu tako. Mnogi Srbi u Republici Srpskoj vide Karadžića kao herojskog osnivača njihove države, kao mučenika koji ih je spasao od muslimanske vladavine.“

Pod naslovom „Samo 40 godina“ berlinski levičarski list Tagescajtung tumači da kazna Radovanu Karadžiću nije doživotni zatvor samo zbog njegovoih poodmaklih godina. „Pa ipak, ova presuda ima i simbolični značaj. To što Sud nije prihvatio zahtev tužilaca za doživotnim zatvorom samom Karadžiću ostavlja mogućnost da ide u reviziju s boljim izgledima nego ranije. Za srpsku stranu presuda protiv njihovog heroja predstavlja neku vrstu etapne pobede, jer se proces nastavlja.“

Autor ovog komentara Erik Ratfelder prebacuje Haškom tribunalu što nije osudio Karadžića po svih jedanaest tačaka optužnice, to jest što nije uvideo navodnu „sistematičnost zločina“ i u drugim opštinama osim Srebrenice. „Da li događaje od tada treba nazivati genocidom ili ne, to nije tako važno. Ali Sud je itekako mogao da u smislu optužnice prepozna sistematičnost tadašnje srpske politike. Doduše, to bi potkopalo legitimitet današnjeg srpskog entiteta Republike Srpske. Da li se onda radilo o tome da se Karadžić osudi, ali da se potvrdi njegovo životno delo – zločinima i progonima postignuta srpska vladavina nad skoro polovinom zemlje Bosne i Hercegovine?“

Minhenski Zidojče cajtung piše da je Karadžić postigao svoj glavni cilj, čak i ako do kraja života ostane iza rešetaka. „Realnost je Republika Srpska u kojoj žive još skoro samo Srbi, a koja je nastala ubistvima, progonima i genocidom. Srednjeročno i dugoročno se može sumnjati da će preživeti Bosna, kojoj RS formalno pripada. Konflikt je samo zamrznut. Jesu tužioci i sudije u Hagu dokumentovali istinu koja je samo u slučaju Karadžić zapisana na tri miliona stranica. Ali niti se u RS i Srbiji dokumenti čitaju, niti se desilo suočavanje s ratom i ogromnim zločinima sopstvene strane. Još uvek mnogi Srbi sebe stavljaju u ulogu žrtve, Karadžić važi za heroja, a njegov ubilački nacionalizam se opravdava. Nema ni traga od uvida u stvari, o pomirenju da se i ne govori.“

Novinar Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens smatra da je značaj presude ogroman jer je ovima jedan međunarodni sud (čije je osnivanje, kako naglašava Martens, podržala i Rusija) jasnim dokazima pokazao da je Karadžićeva politika bila „zla i kriminalna“.

Martens podseća i na hapšenje Karadžića u Beogradu 2008. godine koje je tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić nazvao užasnim vestima koje sve Srbe čine tužnim, Karadžića proglasio simbolom srpskog patriotizma, a tadašnjeg predsednika Borisa Tadića diktatorom i izdajnikom. „Danas je Vučić premijer Srbije i govori drugačije. Hoće li on imati hrabrosti da svojim zemljacima trezveno pojasni presudu, ili će ponovo pasti u nacionalističke reflekse i govoriti o Haškom tribunalu kao 'antisrpskom sudu'?“, pita se novinar frankfurtskog lista i dodaje:

„Nažalost, mora se uvideti da Haški tribunal, čije su se sudije i tužioci često isticali manjkom političkog instinkta, nimalo ne olakšava stvari onima u Srbiji koji podržavaju Tribunal. Koliko ignorantski se morate odnositi prema novijoj istoriji Balkana pa da izricanje jedne od najvažnijih presuda Tribunala zakažete baš na dan početka bombardovanja Jugoslavije od strane NATO 1999? Naravno da Tribunal može zastupati stav da rat za Kosovo i proces protiv Karadžića formalno nemaju ništa jedan s drugim, što je formalno i potpuno tačno. Ali Tribunal ne dela u bezvazdušnom prostoru, on je, hteo ne hteo, i politički akter. Toj nezvaničnoj ulozi nije dorastao.“

Noje osnabriker cajtung piše da je Karadžićev slučaj danas veoma aktuelan jer u čitavoj Evropi jačaju nacionalizam i rasizam. „Karadžić veruje da su on i njegovi iznad drugih. On je umislio da je njegov odabrani nebeski narod ugrožen od strane muslimanskih Bosanaca, koje smatra civilizacijski zaostalim. Na temelju tog ubeđenja je ovaj psihijatar i hobi-pesnik sistematski naređivao ubistva bosanskih odraslih i dece. (...) Ludilo u kojem narodi umišljaju da su ugroženi prethodilo je klanici u Bosni. Samo 20 godina kasnije je nacionalno ludilo ponovo zastrašujuće moderno u Evropi. Ko danas sledi rasističke populiste treba da bude svestan kuda njihov rezon vodi u krajnjoj konsekvenci.“