Sami na pučini
31. jul 2017.
„Izvukli smo se poprilično iznenada, kao što smo bezveze i dospeli u zatvor. A biti zatvoren u Angoli, ne znam kako bih vam to opisao, to je nešto zastrašujuće“, objašnjava nam riječki pomorac V.M. On je prvi oficir palube koji je donedavno bio angažovan u jednoj stranoj brodarskoj kompaniji, na naftnom brodu Sutton Tide.
Naš sagovornik ne želi da mu objavimo puno ime i prezime, što je dosta razumljivo, s obzirom na iskustvo o kojem nam govori. Njega i ubuduće verovatno čekaju ugovori kod različitih poslodavaca, pa nije dobro da ga prati reputacija optuženika. Posebno jer je, po svemu sudeći, upravo nekorektan odnos njegovog prethodnog poslodavca kumovala tom pritvaranju u Angoli.
„Ukratko, tamošnja policija u luci Sojo optužila nas je da smo ilegalno preprodali 104 kubika brodskog goriva“, nastavlja on, „iako toga goriva nije ni bilo. Onda to nisu ni mogli da dokažu, ali činilo se da im dokazi nisu najvažniji.“
Prema onome što se čulo u vreme puštanja dotične posade – nakon čitavog proleća u pritvoru – angolskoj policiji trebali su „krivci“ radi jačanja autoriteta. Kompanija je navodno pristala na ucenu, da bi izbegla policijsku osvetu na drugim njenim brodovima koji rade i u Angoli, zemlji s velikim zalihama nafte. Zaverenici su našli sebi i pomagače, lažne svedoke među članovima posade, no pokazaće se da su ipak preterano zanemarili činjeničnu nedokazivost slučaja.
Prepušteni sami sebi
Najveći problem za dvojicu hrvatskih pomoraca na brodu Sutton Tide, međutim, nisu predstavljali policajci niti poslodavci. „Shvatili smo da smo prepušteni sami sebi, i to samo nas dvojica, a ostatak posade imao je podršku svojih država. Filipinci, Ukrajinci, Rusi, njima su dolazili njihovi ljudi u Sojo, avionom i autom, i pružali im besplatnu državnu pomoć. A za nas je Hrvatska samo uputila diplomatsku notu, jer tamo nemamo svoje predstavništvo i na tome je ostalo. Za to vreme je tekao apsurdni pravosudni postupak na našu štetu, s raznoraznim proceduralnim propustima o kojima mi, naravno, nismo mogli ništa znati. U početku uglavnom nismo imali pojma što nam se dešava“, nastavlja svoju priču V.M.
Na sreću dvojice pritvorenika iz Hrvatske, upomoć im je priskočio Ante Čipčić, takođe Hrvat, ali i agent naftaških kompanija koji već dugo živi u Angoli. Čim se on angažovao kao prevodilac i pomagač na sudu, postalo je malo lakše, i proces je skrenuo u mirnije vode.
No kompanija se u međuvremenu sasvim povukla iz priče, pa su hrvatski pomorci shvatili da njoj zapravo ne odgovara ni da budu oslobođeni, ni osuđeni. U prvom slučaju, naime, mogla je očekivati tužbe vlastitih radnika na svoj račun, kao što će se nakon svega zaista i dogoditi. U drugom slučaju mogla je, pak, predvideti da bi zatvorske presude naštetile reputaciji same kompanije.
Kao žrtve se biraju – nezaštićeni
Zaključak koji iznosi V.M. u razgovoru za DW nameće se bez dvojbe: „Ako neko želi da negde žrtvuje pomorce za ovakav ili sličan cilj, logično je da će birati one nezaštićene. A mi se ne možemo nadati da će se afričke države poput Angole ubrzo srediti u pravnom i bezbednosnom pogledu, možemo zahtevati samo da se sredi naša, Hrvatska.“
I time je pogođena suština problema, budući da broj slučajeva kriminalizacije hrvatskih pomoraca u svetu raste, a Zagreb ne preduzima ništa. Sindikat pomoraca Hrvatske o tome govori puno i često, premda se u javnosti čuje malo o ukupnom problemu. I mediji za ovu tematiku u pravilu tek nakratko pokažu interes, povodom nekog konkretnog hapšenja, a zatim sve padne u zaborav.
Naravno, i među pomorcima ima kriminalaca, no praksa ukazuje na prečeste optužbe koje pogađaju nevine članove posade. Najnoviji primer s privođenjem dvojice hrvatskih pomoraca u španskoj luci Kadizu dobro ilustruje čitav sindrom: bili su na italijanskom tegljaču koji je po jasnom nalogu iz svoje kompanije vukao teretni brod bez posade, a zatim je policija pretresla teretnjak i našla šest kontejnera s krijumčarenim cigaretama.
Još se u hrvatskoj javnosti pamti i slučaj kapetana Krista Laptala koji se u Grčkoj 2008. jedva izvukao od dugogodišnje zatvorske kazne. Bio je optužen za šverc 52 kilograma kokaina, a u pritvoru je proveo 16 meseci, i to pod zaštitom advokata, no i tad je uočen manjak državne pomoći.
Vlada mora osnovati službu za pomoć
Drugi hrvatski pomorac sa Sutton Tidea, D.J. iz Rijeke, smatra da nema mesta za dalju nedoumicu, već treba što pre delati: „Hrvatska ima odlične pomorce i pomorske škole, fakultete, ima blistavu tradiciju i značajne brodarske kompanije. Ali, naša državna politika se postavlja kao da to nije neka vrednost, jer hrvatske pomorce niko ne reprezentuje u svetu osim njih samih. Da vidite kakve pomorske lobije imaju recimo Poljaci, znali biste o čemu govorim. I kad bi se barem organizovala neka zaštita za kriminalizovane hrvatske pomorce, to bi već bilo nešto. No, ovako, bojim se da već pomalo stičemo lošu reputaciju, kao da smo ničiji, i svako nas može ugroziti.“
I pomenuti sindikat veruje da bi Hrvatska za pomorce morala da osnuje službu s minimumom advokatskog i diplomatskog kadra. Ali, kadra koji bi uz poznavanje stranih jezika bio na raspolaganju za intervenciju na svim kontinentima. „Pogledajte kolike troškove beleže političari i diplomate, a nema javnih finansija za pomoć sve češće nepravedno kriminalizovanim pomorcima“, rekao nam je D.J.
Njega i njegovog prethodno citiranog kolegu idućih meseci očekuje neizvesna potraga za novim radnim ugovorom, a zatim i dalja neizvesnost po rizičnim lučkim boravcima.