Sad će snajper, pazi, sagni se!

„Iskreno, uopšte se nisam bojao. To je nešto neverovatno. Ja imam strah uvek pre puta. Ali onda kad dođem tamo i uđem u taj njihov život, ja se bukvalno s tim poistovetim. Imam neku vrstu nelagodnosti koju ne znam kako bih nazvao. Sve, ali ne strah – što je jako čudno, jer pored tebe bombarduju. Sad kad smo bili na prvoj liniji, mina je eksplodirala bukvalno na 20 metara od mene. A ja sam samo uzeo kameru i snimao.“

U poslednjih nekoliko meseci Rade Radivojša je dva puta bio u Siriji. On je snimatelj već više od 25 godina i mnogo puta do sada bio je u ekstremnim situacijama. Kao snimatelj holandskog javnog servisa NOS, pre nekoliko dana vratio se iz regiona u kome se nalazi poslednje uporište tzv. „Islamske države“.

Most na reci Tigar

Novinarske ekipe koje žele da zabeleže šta se na istoku Sirije dešava stižu najčešće preko Erbila. Do tog kurdskog grada u Iraku postoje redovne avio-linije zapadnih kompanija. Državljanima zapadnih zemalja viza nije potrebna, a i Radivojša, državljanin Srbije, dobio ju je bez većih problema – na 30 dana, jedan ulazak.

Iz Erbila se dalje ide kolima, do pontonskog mosta na reci Tigar i granice sa Sirijom. „Dovezao nas je vozač, odveo nas u jednu kancelariju i onda, kao i svuda tamo: ti moraš da sedneš, da se upoznaš, da popričaš, ponude te arapskom kafom ili čajem koji moraš da popiješ. Odeš u jednu kancelariju, tu ti daju neke papire i traže ti pasoš i pres-karticu. Onda odeš u drugu, opet tamo dobiješ neki papir… I posle toga čekaš prevoz. Mi smo čekali samo sat vremena. Onda u nekom malom autobusu u kojem ima gomila ljudi, preko pontona prelaziš Tigar. Sve vreme te vode, strašno je konfuzno.“

Negde na prvoj liniji fronta

Od granice do grada Al Kamšilija ima četiri sata vožnje. Grad drže kurdske snage, ali su pojedine četvrti pod kontrolom jedinica Bašara al Asada. „Ima struje, ima i škole, jer viđao sam decu koja idu u školu. A struje ima sat vremena, pa nema dva sata i tako celog dana. Voda isto, naravno, nije za piće. Ima je, ali i ona s vremena na vreme nestane. Mi smo bili smešteni u hotelu u kojem su uslovi zaista katastrofalni. Ima krevet, ali mi smo samo spavali na podu, u vreći. Naravno, nema grejanja. U ovo vreme godine tamo preko dana bude 10-12 stepeni, ali čim sunce zađe jako je hladno. Kamišli je veoma blizu pustinje.“

Kroz pustinju vodi i put do prve linije fronta, do sela Baguz koje opkoljavaju kurdske Demokratske snage Sirije (SDF). Američki avioni svakodnevno bombarduju ta tri-četiri kvadratna kilometra, koliko je ostalo od džihadističkog „Kalifata“.

„Vozili smo se onim MRAP-om, je l’ znaš šta je to? Ono vojno vozilo, Mine Resistant Ambush Protected. I ti se voziš šest sati, odu ti bubrezi, udaram glavom gore. I onda te izbacuju negde na prvu liniju fronta. Dolazi kamion sa njih dvadeset sa kalašnjikovima, pucaju oko tebe. Ti ne znaš šta se dešava. Ko su ovi? Ko su oni? Kažu ti: Idi gore! Pa se penješ na neku zgradu, gore na vrh. Pa kaže: Sad će snajper, pazi, sagni se! Eno ga onaj tamo na motoru možda će ovamo! Siđi dole! Idi gore! Odjednom mina – bum! Pored tebe eksplodira na 20 metara. Totalno si u nečemu što je polusan, polurealnost.“

Francuskinja iz „Kalifata“

Radivojša i njegov kolega, holandski novinar Marsel van der Sten, planirali su da posete kampove u kojima su smeštene porodice poginulih boraca IS koje su izbegle iz ostataka „Kalifata“. Nisu uspeli. Kampovi su zatvoreni za posete novinara nakon saopštenja UN o katastrofalnim uslovima u kojima žene i deca tamo žive. Ali zato su zabeležili priče žena boraca IS nakon što su napustile područje koje kontrolišu džihadisti.

„Oni idu peške kilometrima kroz pustinju. To su većinom žene i deca, muškarci su većinom poginuli u bombardovanju. Našli smo jednu Francuskinju koja je pre nekoliko godina otišla u Siriju. Živela je prethodno u Raki, pa u Idlibu. Naravno, pokrivena je skroz. Ima troje dece. Kaže da nisu imali šta da jedu. I neke druge žene su nam rekle da su poslednjih nekoliko dana jeli samo hranu za životinje.“

„Toj Francuskinji je bilo mnogo žao što je napustila ’Kalifat’. I ona nama kaže da bi volela da živi u tako nekoj zemlji sa njenom braćom i sestrama iz ’Kalifata’ kao Amiši. Uporedila je to sa Amišima! Rekli smo joj: Ali Amiši su mirno društvo, oni nikoga ne diraju, nikoga nisu ubili. Pa da, kaže, i sa naše strane su braća i sestre umirali. Pa mu to dođe na isto? Mislim, neverovatno.“

„Neverovatno“ i „neopisivo“. To su dve reči koje Rade Radivojša veoma često koristi kada priča o Siriji. I na kraju ipak priznaje da postoji nešto od čega ga je bilo strah i više nego od metka: „Najviše se plašim kidnapovanja.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android