S rukama u džepovima kroz predbrđe Azije | Mozaik | DW | 25.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Kolumna

S rukama u džepovima kroz predbrđe Azije

Zastanem za trenutak sa levom nogom u Nemačkoj i desnom u Holandiji, srećan zbog toga što mi niko ne brani premeštanje s noge na nogu. I obavezno se setim svih krvlju ispisanih granica na Balkanu.

Inside Aachen Dreiländereck (Drielandenpunt)

Tromeđa kod Ahena

Tog 25. marta 1997. živeo sam u Ahenu. Grad sam zavoleo na prvi pogled još koju godinu ranije prilikom mog prvog dolaska. Sišao sam sa voza, stao na trg ispred kamene fasade železničke stanice i osetio nešto što su stari Rimljani zvali genius loci – duh mesta. To je bio dobar duh.

Grad veličine Novog Sada otvarao mi se poput ružinog pupoljka u čijem centru se nalazila carska katedrala Karla Velikog. Starogradske kuće i splet brežuljkastih sokaka, impozantna Većnica, ogroman trg pred njom i bezbrojni kafei u Pontštrase. Pomislio sam posle prvog susreta da ću se sigurno vratiti.

I vratio sam se. Upisao sam magistarske studije u ovoj bivšoj franačkoj prestonici Evrope. Skoro tri godine koje sam proveo tu uverile su me da Evropa nije samo „predbrđe azijskog kontinenta“ kako je sarkastično primetio francuski pesnik Pol Valeri. U Ahenu je Evropa bila više i od Evropske unije. Pošto se grad smestio na tromeđu Nemačke, Belgije i Holandije ja sam sa tom činjenicom bio suočen skoro svakodnevno. Stanovao sam u zapadnom kraju grada. Ponekad, kada bi sunce krenulo iza šumovitog brda iznad grada, polazio bih u šetnju. Nekoliko stotina metara me delilo od ahenskog kvarta Vals koji je bio u Holandiji. Prošao bih pokraj nekadašnjih stražarnica na graničnom prelazu i valjda sam bio jedini koji bi osetio izuzetnost te situacije. Ostalima je ona bila već banalna. Zastao bih za trenutak sa levom nogom u Nemačkoj i desnom u Holandiji, pa bih se setio svih krvlju ispisanih granica na Balkanu. Te 1997. beše to čudna mešavina radosti zbog lične slobode i tuge zbog nesreće zemlje iz koje sam došao.

Iza šumovitog brda počinjala je Belgija. Uzvišenje iznad Ahena je ujedno bilo i najveće holandsko brdo. Tamo gde su se na vrhu susretale tri zemlje napravljeno je izletište. Usred njega, na graničnom kamenu je uklesano: Nemačka/Belgija/Holandija. Ko god je hteo mogao je optrčati stotinjak puta oko kamena i onda reći da je za svega nekoliko minuta više stotina puta bio u inostranstvu.

Gradskim autobusom se za sat vremena stizalo u jedan od najlepših holandskih gradića, u Mastriht. Tamo se iz larve Evropske zajednice 1992. rodila Evropska unija. Za manje od jednog sata pristizalo se u belgijski Lijež, grad sa čudesnim buvljakom i francuskim šansonama u prepunim lokalima. Za dvadesetak minuta se sa Ahenske železničke stanice stizalo i u Vervije, belgijsku varoš u kojoj još živi retro-šarm francuske kulture iz šezdesetih godina prošlog veka.

Krajoliku kroz koji sam redovno putovao nisu bile potrebne floskule o Evropi. Taj region je zaista bio Evropa. Procvetao je kada su mu skinuli stege granica.

Sve je to postalo moguće uprkos krvavoj istoriji. Ili upravo zbog nje.

Smisao evropskog projekta sigurno nije u gomilanju blagostanja u rukama multinacionalnih kompanija. Ili u koncentrisanju vojne i političke moći u Briselu. Meni se smisao takvog projekta otvorio u druženju sa ljudima iz nekoliko desetina zemalja. U trčanju kroz gradsku šumu preko napuštenih granica, pored nekadašnjih betonskih prepreka za tenkove, razjedenih mahovinom.

Zemlje Beneluksa, Francuska, Nemačka i Italija potpisale su 25. marta 1957 jedan papir „sa svešću o odgovornosti za budućnost Evrope...“. Dakle, i tada je postojala ideja da je to samo početak. Da će se ostali evropski narodi pridružiti.

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App

Dragoslav Dedović

Zato u ovom trenutku ne želim da se bavim otrovom Bregzita, izbegličke krize, finansijskih malverzacija i grčkih dugova. Na šezdesetu godišnjicu posle potpisivanja Rimskih ugovora mene lično sećanje vraća u Ahen. Tamo, pod svodovima koji podsećaju na vizantijske crkve, spava Karlo Veliki, vladar kojeg dve evropske nacije – Nemačka i Francuska –  smatraju svojim rodonačelnikom.

Lako je biti evroskeptičar. Teško je biti pravi vizionar. Hoću da se prisetimo i jednog od njih.

Rihard Nikolaus Kudenhove-Kalergi, sin austrijskog plemića i diplomate i njegove supruge Japanke, shvatio je odmah posle Velikog rata šta je koren evropske autodestrukcije. „Prvi svetski rat sam razumeo kao građanski rat između Evropljana, kao najveću katastrofu.“ U zamku Virting napisao je 1924. knjigu „Pan-Evropa". „Evropsko pitanje biće rešeno samo putem ujedinjenja evropskih naroda. Najveća prepreka stvaranju Sjedinjenih Evropskih Država su 1.000 godina rivaliteta između dve najbrojnije nacije Evrope – Nemaca i Francuza." Treba li reći da je ovaj uvereni Evropljanin morao bežati pred nacistima i da su mu dela bila zabranjena svugde gde je fašizam preuzeo vlast?

Kalergi je 1950. bio prvi laureat Karlove nagrade koja se – gde bi drugo nego u Ahenu – dodeljuje za zasluge u evropskom ujedinjenju. Iz Ahena Evropa ne izgleda kao ekskluzivni klub bogatih zemalja, okružen prstenom manje uspešnih članova kluba. Iz Ahena gledano, ona nije ni valerijevsko predbrđe Azije. Ona je bila i ostala naša jedina šansa da sa rukama u džepovima prelazimo granice.