240912 M-ELROB

Vojnici, policajci i vatrogasci često se nalaze u situacijama opasnim po život: bilo da se radi o opasnosti od radioaktivnosti, otrovnih hemikalija ili naoružanog neprijatelja. Zbog toga bi njihovo mesto u rizičnim akcijama u budućnosti sve više trebalo da preuzimaju roboti. Ali kako to izgleda u praksi i šta oni mogu, a šta ne? U potrazi za odgovorima na to pitanje nemački Fraunhofer-institut za komunikaciju, obradu informacija i ergonomiju organizovao je takmičenje M-ELROB. Ono se od ovog ponedeljka (24.9.) održava u švajcarskom Tunu.

Na tom trodnevnom vojnom takmičenju nastupaju ove godine autonomna vozila. Ekipe koje na njemu učestvuju čine profesionalni proizvođači robota, ali i mnogi pronalazači sa univerziteta i istraživačkih instituta.

Tuareg koji vozi sam

Jedan od njih je i Torsten Litel. On na univerzitetu u Minhenu istražuje autonomne sisteme na području vazduhoplovnih i svemirskih letova. Međutim, na takmičenju M-ELROB- njegova ekipa ne nastupa s nekom letelicom, već sa modifikovanima Folksvagenovim modelom Tuareg. I to već peti put. On je pun tehničkih inovacija: „Tu su kamere-senzori kojima vidimo okolinu. Imamo laserske skenere koji mere udaljenosti oko vozila i generišu trodimenzionalni oblak. I imamo nešto poput organa za ravnotežu, kao srednje uho kod ljudi“, objašnjava Litel. Podatke koje prikupe senzori, obrađuje računar i on upravlja volanom, gasom, kočnicama i menjačem. Uz to još dobija dodatne zadatke, recimo da prati neko drugo vozilo.

U jednom drugom testu, roboti dobiju GPS-poziciju ciljne destinacije i moraju potpuno sami da nađu put – bez karata ili bilo kakvih dodatnih informacija.

Frank Heler je član istraživačkog tima Sistemi bez ljudskog upravljanja Fraunhofer-instituta u Vahtbergu koji učestvuje u organizaciji takmičenja M-ELROB. Njegov tim je poslao malo guseničarsko vozilo. Ono, objašnjava Heler, od laserskih slika kojima raspolaže, sklapa karte i pokušava da uvek vozi ka cilju. Kada dođe u neku slepu ulicu, traži na karti drugi put i pokušava da njime prođe dalje. Pritom organizatori mogu da mu postave neku prepreku, na primer da put prepreče nekim stablom. Još teže bi robotu moglo da bude da prepozna druge prepreke, na primer bare na čijim površinama pliva žabokrečina tako da ce površina čini čvrstom, na primer kao blato. Robot ne može da razazna da li je trava meka ili nije, objašnjava Frank Heler i navodi primer jednog starijeg eksperimenta: „Trebalo je kretati se putem koji je bio nešto povišen, a levo i desno od njega je bila visoka trava. Ona je, međutim, bila iste visine kao i put. Laserski merač napravio je sliku okoline i na njemu nije mogao da prepozna put jer je čitava površina bila podjednako visoka. Tako je robot krenuo preko trave, upao u nju i zapeo“.

U trećoj vežbi roboti moraju nešto da pronađu –četvrtaste narandžaste znakove upozorenja, kakvim se obično označavaju kamioni sa opasnim teretom. Njih roboti moraju da fotografišu i kartografišu. Tog izazova prihvatio se informatičar Torsten Fiolka. On koristi činjenicu da laserski skeneri mogu da prikupe i više informacija od udaljenosti. „On može da odredi i to koliko snažno objekat koji je pogodio reflektuje svetlost. Znakovi za opasnost su po pravilu takvi, znatno više od drugih predmeta. Dakle, u oblaku laserskih tačaka traže se objekti koji snažno reflektuju i proverava se odgovaraju li oni otprilike dimenzijama znakova opasnosti“, objašnjava informatičar.

Čovek je brži i pouzdaniji

Sve to nije obična igra. Smisao vežbi je u tome da se razviju roboti koji bi na opasnim i teškim zadacima mogli da posluže vojsci, policiji i vatrogascima. Zato se M-ELROB odvija pod budnim okom potencijalnih mušterija.

Organizatoru takmičenja Franku Šnajderu sa Fraunhofer-instituta (FKIE) je u svakom slučaju veoma važno da se razvoj robota ubuduće još jače orijentiše na potrebe spasilaca. On uočava veliki potencijal u poboljšanju komunikacije između sistema i njegovih korisnika, odnosno između čoveka i mašine. Pritom su, priznaje, roboti upravo u slučajevima nužde i dalje premalo fleksibilni i spori: „Čovek je brži, a upravo kod katastrofa je važna svaka sekunda. Zato trenutno postoji spremnost da se u takvim situacijama koriste roboti samo kada je opasnost za ljude najveća moguća. U svim drugim situacijama, čovek navlači zaštitno odelo, uzima brojilo i sam kreće u akciju.“

To potvrđuje i Andreas Ciopsek čija firma pravi robote za deaktiviranje bombi ili za merenje gasova i radioaktivnosti. I on kaže da roboti još ne mogu samostalno i pouzdano da odrede preti li npr. nekoj zgradi urušavanje: „Kada je čovek sam u njoj, on može da vidi da li je neki zid napukao. Čuje sitna pucketanja. Vidi sitne pukotine. To je veoma teško ustanoviti preko televizijske kamere.“

Ipak se, dakle, ne može potpuno bez ljudi i njihovih čula. A prava veštačka inteligencija je još naučna fantastika. „Moramo da se oprostimo od predubeđenja iz bioskopa i sa televizije. U stvarnosti je još sve sasvim drugačije“, zaključuje stručnjak za robote Andreas Ciosek.

Autori: Fabijan Šmit / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković