Rim – žagor gomile, muk ruševina | Mozaik | DW | 01.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Rim – žagor gomile, muk ruševina

Zlokobna istorija bledi na osunačanom trgu. Unaokolo zuje turisti, pred nama tiho šapuće pena na kapućinu. Ostali lepi gradovi sveta nemaju ovako melodičnu zvučnu kulisu. I kada se svađaju, ovi ljudi kao da pevaju.

Grad Rim je na obalama reke Tibar, ne na moru. Avion vas na rimski aerodrom „Leonardo da Vinči“ ipak spušta praveći krug iznad Sredozemnog mora.

U vozu ili autobusu koji saobraćaju do glavne železničke stanice „Termini“ imate dovoljno vremena – skoro čitav sat – da vidite kako se mediteransko rastinje pretvara u prva naselja, potom u blokovske spavaonice. Tek u poslednjih petnaest minuta vožnje počinju međusobno da liče Rim iz vaše čežnje i ono što vidite na ulicama.

Miris Vatikanske bašte               

Odseli smo u apartmanu naslonjenom na zidine Vatikana. Omiljeni subjekt svih srpskih kafanskih teorija zavere odmah iza mog jastuka, a ja nikako da osetim njegovu zloćudnu moć. Ovde na brdu mirišu pinjoli, a možda i libanski kedar, kineski jasmin ili kanadski javor. Ko zna kada su zasađeni u Vatikanskim baštama. Vedri sumrak kupolu Bazilike Svetog Petra pretvara u crnu siluetu.

Nisam sanjao anđele te noći, verovatno su umor i uzbuđenje prvog susreta sa gradom starim 3.000 godina učinili svoje. Sutradan smo prošli pored nekoliko ulaza u vatikanske muzeje. Redovi su bili slični onima iz Istanbula pred Aja Sofijom. Izgleda da su i Istočni i Zapadni Rim uspešno preinačili hiljadugodišnju istoriju u turistički marketing.

Na Petrovom trgu smo neko vreme samo gledali Baziliku. Kažu da je crkva nastala na grobu apostola Petra. On je, postavši Hristov sledbenik, dobio aramejsko ime Kefa, što znači – kamen. Grčki prevod je – Petros. Dakle, Petar je zaista bio kamen na kojem će hrišćani podići moćnu crkvu.

Prvi utisak je da je trg harmoničan i monumentalan. Pročelje i čuveni balkon sa kojeg se papa obraća gradu i svetu. Unakolo se čuje na desetine jezika. Deo sebe je u ovo zdanje ugradio i Mikelanđelo. Posle dugog nećkanja pristao je da nastavi gradnju crkve.

U jednom sonetu, jer Mikelađelo je bio i pesnik, on kao jedan od najvećih umetnika čovečanstva izražava sumnju u umetnost, tražeći utehu u Hristu:

ni jedna četkica, ni jedno dleto ne daju mir
duši, Božijoj ljubavi okrenutoj, ljubavi koja,
hoteći da nas primi, na krstu širi ruke

Đordanova lomača

Odnos kreativnih ljudi i crkve u Rimu nije baš uvek bio idiličan, kakvim se čini kada posmatramo tavanicu Sikstinske kapele. Na primer, na čuvenom gradskom trgu koji se zove Polje cveća – Campo de Fiori – bilo je mesto gde su spaljivali ljude. Tu je, kažu gradske hronike, bila cvetna livada, pre nego što su napravili konjsku pijacu. Ni nje, naravno, više nema.

Na taj trg u srcu Rima odlazi se u šetnju, da se bude viđen i da se gluvari – današnja omladina bi rekla „bleji“ – u nekoj od baštica kafea i restorančića. Na centru trga je zloslutna spomenička figura sa kapuljačom. Filozof Đordano Bruno je na ovom mestu spaljen kao jeretik 17. februara 1600. Bruno je već sedam godina čamio u zatvoru u strašnoj papskoj tvrđavi lepog imena – Tvrđava Svetog Anđela – koja je izgrađena kao mauzolej cara Hadrijana. Do nje preko Tibra vodi Most Svetog Anđela – i njega je podigao Hadrijan pre skoro 19 vekova. 

Šta li je mislio Đordano Bruno kada su ga, onemoćalog, vodili preko mosta na stratište? Kažu da mu je na lomači jezik doslovno bio vezan da se ne bi mogao obratiti okupljenoj masi. Tek godine dvehiljadite papa Jovan Pavle II je doveo u pitanje pravičnost presude. 

La dolče vita!

Svaki filmofil zna tu scenu: U Fontanu di Trevi ulaze italijanski glumac Marčelo Mastrojani i švedska glumica Anita Ekberg. „Slatki život“ Federika Felinija je film koji je usmerio reke turista prema ovom mestu.

Samo detaljno upućeni u istoriju filma znaju da je tog februara 1960. Skandinavka bez problema zakoračila u hladnu vodu, a da je Marčelo Matrojani od Federika Felinija izmolio ribarske čizme i sako. Sve ostalo je sada urbana legenda.

Fontana je građena dugo. Nestajalo je papskog novca, nacrti se nisu slagali sa željama finansijera, realizacija se nije slagala sa vizijom umetnika, arhitekti i pape su umirali. To je trajalo od 1640. do 1762. Ali se gradu Rimu čekanje isplatilo.

Postoji legenda da će onaj ko baci novčić u Fontanu di Trevi opet doći u Rim, ako baci dva zaljubiće se u Rimljanku ili Rimljanina, a tri novčića dovode do sklapanja braka. Sujeverje je unosan posao. Ostalo je zabeleženo da je grad godišnje znao da izvadi i preko milion evra iz vode.

Fontana di Trevi

Fontana di Trevi

Kada je Marčelo Mastrojani decembra 1996. umro, gradska uprava Rima je na Fontanu di Trevi postavila crne trake i isključila vodu na sat vremena.

A sada evo ovde i nas. Ima nas na hiljade. Guramo se za najbolju poziciju za „selfi“. A mrtvi Marčelo, Federiko i Anita se iz neke druge dimenzije večnog „slatkog života“ čude kakvu su lavinu pokrenuli.

Avanti popolo

Trg naroda – Piazza del Popolo – je od davnina prvo lice Rima za putnike koji stižu sa severa. Na sredini je egipatski obelisk koji je u slavu Starog Rima car Avgust doneo u grad deset godina pre Hrista. Bio je postavljen na najvećoj starorimskoj areni – Cirkusu maksimusu – sa propašću Rima oboren i zaboravljen. Papa Sikst V za kojeg srpski izvori tvrde da je po ocu srpskog, a hrvatski da je hrvatskog porekla, u 16. veku je obelisk postavio na današnje mesto.

Kako god, kada se stepenicama od Trga popnete na brežuljak Pinćo, koji se tako zove po starorimskoj porodici iz 4. veka, otvoriće vam se jedan od najlepših pogleda na Rim. Zlatni zraci zalazećeg sunca okupaju i trg i park i splet rimskih ulica i kupole rimskih crkava sve do horizonta.

Kada se opet siđe dole, u drevni lavirint, može da se krene bilo gde, svuda mirišu beli luk, maslinovo ulje, vranilova trava poznata i kao origano.

Suveniri pokazuju da je u Večnom gradu večan poslovi duh: na magnetima je srednjovekovni detektor laži. To je lik sa zidne česme jedne rimske crkve u čija usta naročito parovi stavljaju šake – kažu da lik hoće da ujede ljubavne lažljivce. Odmah ispod njega red magneta sa Davidovom muškošću u italijanskim bojama. Pa Koloseum. Za svakog po nešto.

Skupocene ruševine

Vidljivi Rim u sebi krije mnogo slojeva nevidljivog. Ako ste se konačno obreli na baroknom Trgu Navona, možete, a ne morate znati da je u njegovoj osnovi stadion za takmičenja u lakoj atletici, čije osnove je po grčkom uzoru udario Cezar. Grčka reč „agon“ označava nadmetanje. Latinski je dodao jedno „e“. Agone je dobio član – onda je n’Agone radom vekova postao Navona. Ne samo mesta, već i njihova imena imaju u sebi slojeve vremena.

Trg je današnji izgled dobio u poslednjih nekoliko vekova. Ima čak tri fontane od kojih je najzanimljivija ona u podnožju obeliska, nastala sredinom 17. veka. Ona simbolizuje četiri reke sa četiri tada poznata kontinenata –  Dunav, Gang, Nil i Rio de la Plata.

Naravno, obišli smo i Panteon i Koloseum i Forum. To su ponosni ostaci jednog svetskog carstva. Fascinantna je misao da bih ja, rođen u negdašnjem Taurunumu, pre manje od 2.000 godina živeo u istoj državi sa ljudima na tri kontinenta – od Vavilona do Malage, od Kartagine do Kelna. I da je centar te moći bio ovde, gde se vidi još samo nekoliko potpornih stubova.

Ali kao što kaže nemački istoričar Teodor Momzen – ruševine ćute. A na tu zanemelost ruševina spušta se vavilonska pometnja mravljeg turističkog naroda.

Rim to ćutanje skupo naplaćuje. Lokali oko Koloseuma, ali i u širem centru, jesu italijanski dizajnirane mašine za šišanje ovaca. Slično je u Parizu ili Amsterdamu. Uputno je pre puta sakupiti kvalitetne informacije, da čovek ne bi za malo dao puno.

Partizani na rimskoj mapi

Da spomenem crkve u koje sam ulazio – Crkvu Svetog Klimenta u kojoj je sahranjen Ćirilo, ili baroknu Crkvu Isusa i Marije na jednoj od retkih ulica koje od antičkih vremena nisu menjale pravac – Via del Corso.  

I gastronomski hramovi su vredni spomena – taverna u blizini Koloseuma i druga po imenu Romolo koja se nalazi na zapadnoj strani Tibra, u kvartu Trastevere (latinski – Transtibere). Prijao je i sladoled nadomak sinagoge. Ili izvrsna vina koja su znatno skuplja od još boljih sicilijanskih vina.

Ali mi je najtoplije oko srca bilo na mestu koje sam pronašao u jednoj nemačkoj knjižici. Uputili smo se metroom do stanice Piramide. Izašli smo na Piazzale die Partigiani – kod nas bi ga nazvali Partizanski trg. I ovaj deo istorije ima svoje mesto u gradu.

Doduše, čovek u Rimu može da prošeta i ulicom Gabrijele D’Anuncio – a taj pesnik je neka vrsta nulte ćelije italijanskog i evropskog fašizma. Musolini je učio od njega i njegove brutalne vladavine u Rijeci. Ali Duče nije pisao lirske tekstove koji su ušli u sve antologije italijanske lirike, poput pesme „Uspomena“:

Njene prve, malobrojne reči padaju
kao crvene kapi iz rane,
koja počinje da krvari
.

Ako bih morao da biram, meni bi ipak bio bliži KUD Idijoti, naročito ona tvrda obrada „Bela ćao“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama