Rihard Vagner i „nemačka osećajnost“ | Mozaik | DW | 17.04.2022
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izložba

Rihard Vagner i „nemačka osećajnost“

Otuđenje i pripadnost, eros i gađenje: četiri osećanja su bila centralna u pokušajima da se u 19. veku definiše identitet. Kompozitor Rihard Vagner ih je prigrlio i učinio „nemačkim“. To nam pokazuje jedna nova izložba.

Ko je zapravo Rihard Vagner?

Zašto je Rihard Vagner toliko popularan i u savremenom društvu ? Na kraju krajeva, on je bio poznati antisemita, njegove spise o Jevrejima i njegovu muziku kasnije su prihvatili Adolf Hitler i nacisti.

„U dobru ili u zlu, Vagner je najuticajnija figura u istoriji muzike“, piše Aleks Ros u svojoj knjizi „Vagnerizam: umetnost i politika u senci muzike“, koja daje dubok uvid u Vagnerovu višestranu kulturnu zaostavštinu. Ali njegov uticaj nije bio velik samo posthumno.

-pročitajte još:Festival u Bajrojtu: Rihard Vagner i Jevreji 

Vagner i „nacionalizacija osećanja“

Tokom svog života, Vagner je takođe uspeo da pogodi duh vremena i postao je „pronalazač takozvanog mita o modernosti“, kaže američki istoričar muzike Majkl P. Stajnberg, kustos izložbe „Ričard Vagner i nacionalizacija osećanja“ koja se do 11. septembra može pogledati u Nemačkom istorijskom muzeju (DHM) u Berlinu.

Za Stajnberga, naziv izložbe se odnosi na dva nivoa interpretacije. Prvi je da je Vagner svoju publiku naučio da „oseća“ kroz svoja muzička dela. Na drugom nivou, takođe ih je naučio kako da „osete nemački jezik“, tvrdeći da je „jedina prava muzika nemačka“.

Erotikom nabijena magična bašta u sceni iz „Parsifala“ Riharda Vagnera (Paul fon Joukovski, Maks Brikner, Gotold Brikner, 1882.)

Erotikom nabijena magična bašta u sceni iz „Parsifala“ Riharda Vagnera (Paul fon Joukovski, Maks Brikner, Gotold Brikner, 1882.)

Stajnberg takođe ističe da se baviti Vagnerom danas – bilo kao ljubitelj opere ili istoričar – znači prepoznati kompozitorov kreativni genij ispitujući i kritikujući njegovu ideologiju. Imajući to na umu, kustos je odabrao četiri osećanja koja su bila centralna za Vagnerov rad i život, a koja su odražavala i politička i društvena pitanja njegovog vremena.

Otuđenje je dovelo do pobuna

Prvo osećanje, „otuđenost“, odnosi se na stav koji je mladi kompozitor razvio tokom svog trogodišnjeg boravka u Parizu, od 1839. do 1842. Tamo je odlučio da odbaci tradiciju francuske i italijanske opere i fokusira se na razvoj nove nemačke operske tradicije.

Evropsko društvo tridesetih i četrdesetih godina devetnaestog veka takođe je izrazilo svoje nezadovoljstvo vladajućim strukturama moći. Bilo je to doba obeleženo prevratima i revolucijama.

Iako su Vagnerove muzičke drame smeštene u mitsku i daleku prošlost, izložba ističe da se dela nastala pre 1848. „mogu shvatiti kao izraz aktuelnog revolucionarnog bljuvanja vatre“. Na primer, njegovi likovi u operama „Leteći Holanđanin“ i „Lohengrin“ jesu lutajući autsajderi, koji se nadaju da će umaći uskogrudosti društva.

Majski ustanak u Drezdenu 1849. pokazuje kako su se Vagnerova dela spojila sa društvenim pulsom tog vremena. Učesnici pobune nadali su se da će revolucionisati vladajuće društvene odnose. Umetnici iz oblasti muzike i pozorišta takođe su bili agenti promena.

Vagner se etablirao kao „brend“ – između ostalog i svojim fotografijama, poput ove iz 1871.

Vagner se etablirao kao „brend“ – između ostalog i svojim fotografijama, poput ove iz 1871.

I Vagner je bio među onima koji su učestvovali u neuspešnoj pobuni. Pobegao je u egzil u Švajcarsku da bi izbegao hapšenje. Tamo je napisao nekoliko eseja u kojima je definisao svoje umetničke ideale i stvorio mnoga muzička dela koja su uspostavila njegovu međunarodnu reputaciju.

Pripadnost ili definisanje nemačkog identiteta

Drugo osećanje koje ispituje izložba bavi se Vagnerovim doprinosom procesu definisanja nemačkog nacionalnog identiteta. Nakon što je Vagneru 1862. godine ukinuta politička zabrana, vratio se u Nemačku i dobio pokroviteljstvo bavarskog kralja Ludviga II. Nakon ratova za ujedinjenje Nemačke 1860-ih i osnivanja Nemačkog carstva 1871, samorazumevanje nacije postalo je centralno pitanje u politici, nauci i umetnosti. Kompozitor je sebe definitivno video kao oličenje duše zemlje, zapisavši u svom dnevniku: „Ja sam najnemačkije biće, ja sam nemački duh“.

Vagnerova pokretanje Bajrojtskog festivala 1876. te njegov četvorodelni „Prsten Nibelunga“, takođe su bili izraz potrage za prapočetkom nemačkih narodnih priča i mitova da bi se ojačao nacionalni identitet.

Tanhojzer u Venusbergu (anonimni umetnik u stilu Ežena Delakroa, Pariz 1861.)

Tanhojzer u Venusbergu (anonimni umetnik u stilu Ežena Delakroa, Pariz 1861.)

„Majstori pevači iz Nirnberga“ slave „ono što je nemačko i istinito“, posebno likom majstora-pevača Hansa Saksa koji upozorava na „strane magle i strane taštine“. Iako Vagner nikada nije eksplicitno definisao lik Jevreja u svojim delima, mnogi naučnici vide lik Bekmesera u ovom delu kao oličenje Vagnerovih stereotipnih i rasističkih pogleda na Jevreje. I to delo je nastavilo da se koristi kao nacistička muzika, na primer, tokom proglašenja Trećeg rajha 1933. godine, što takođe spada u istorijsko breme.

Eros, žudnja za ljudima i stvarima

Kućna papuča Riharda Vagnera

Kućna papuča Riharda Vagnera

U odeljku „Eros“, izložba se bavi pojmovima želje i posedovanja koji su bili centralni u Vagnerovom privatnom životu, kao i u njegovim delima. Kompozitor je imao mnogo ljubavnih afera, a bio je poznat kao dendi koji je cenio skupu odeću i nameštaj. Iako je često bio u dugovima, našao je sponzore koji su ga finansirali. Vagner je time stvorio sliku umetnika koji živi slobodno, mimo buržoaskih konvencija.

Kompozitor, međutim, nije bio usamljen u želji za materijalnom udobnošću. U petoj i šestoj deceniji devetnaestog veka period brze industrijalizacije u Nemačkoj, podstakao je novu želju stanovništva za luksuzom i potrošnjom.

A „eros“ se odnosi i na želju, koja pokreće radnju mnogih Vagnerovih muzičkih drama, od čarobnice Lorelaj u „Rajnskom zlatu“ do priče o osuđenim ljubavnicima Tristanu i Izoldi.

Gađenje, ili zdravo telo kao metafora za antisemitizam

Osećaj „gađenja“ je tematizovan u četvrtom delu izložbe. U njemu se predstavljaju inovacije tog doba koje se odnose na poznavanje ljudskog tela. Kako je u 19. veku u Nemačkoj rasla svest o higijeni i zdravlju, tretmani ispijanjem lekovite vode postali su sve popularniji. Vagner je bio među onima koji su redovno odlazili u banje da izleče svoje bolesti i pronađu mirno utočište za stvaranje.

Rihard Vagner među prijateljima i sledbenicima (1864.)

Rihard Vagner među prijateljima i sledbenicima (1864.)

Ali slika čistog tela služila je i kao metafora za antisemitizam. Vagner je koristio svoj uticaj da širi mržnju prema Jevrejima. Njegov esej „Judaizam i muzika“ bio je samo jedan od mnogih njegovih spisa koji su osudili uticaj Jevreja u društvu i politici. „Ne možete odvojeno tretirati dobrog Vagnera i lošeg Vagnera“, kaže istoričar muzike Stajnberg.

Kompozitor otelotvoruje i odražava najviša nemačka dostignuća, kao i najnepovoljnije aspekte tog identiteta, zbog čega od Vagnera može više da se nauči ako se pobliže osmotri kontroverzna figura, nego da se ona prenebregne.

Rihard Vagner i nacionalizacija osećanja“ je izložba u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu koja je otvorena za posetioce od 8. aprila do 11. septembra 2022.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

Audio i video