Republika Srpska? Gde je to? | Izbor iz štampe | DW | 12.08.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Republika Srpska? Gde je to?

Republika Srpska kao crna rupa na turističkoj karti Evrope, jedna je od tema o kojoj piše štampa na nemačkom jeziku. Štampa piše i o izbeglicama iz Sirije koje preko Srbije pokušavaju da se domognu Evropske unije.

„U kakvu Republiku? Srpsku? Nikad čuo. Gde ti je to? Aaa u Bosni…“, tako počinje reportažu o Republici Srpskoj novinar lista Di velt citirajući reakcije prijatelja i kolega na pomen da će tamo da putuje. „A to je već dobar znak!“ – piše Alan Pozner.

Užasne slike su prošlost

„Još pre 20 godina Bosna i Hercegovina je bila mesto odakle su stizale stravične vesti. Iz gradova poput Sarajeva i Mostara, Banjaluke, Višegrada i Srebrenice stizale su slike kuća u plamenu, kolona izbeglica, vojnika, masovnih grobnica… Ali te užasne slike odavno su prošlost koju i BiH sada polako može da zaboravi. Došlo je vreme da se zemlja ponovo oktriva kao turističko odredište. I to njen srpski, hrišćansko-pravoslavni deo – Republiku Srpsku koja je crna rupa na turističkoj karti Evrope i toliko nepoznata da imate osećaj kao da se radi o Mesecu“, piše novinar i napominje da je multikulturna slika BiH, kao iz Andrićeve „Na Drini ćuprije“ zapravo samo nostalgično sećanje. „Godine 1995. zemlja je podeljena na dva autonomna entiteta: muslimansko-katoličku federaciju i srpsko pravoslavnu Republiku Srpsku.“

Visegrad Drina Brücke Bosnien Herzegowina Ivo Andric Literatur Denkmal Roman

Višegrad i čuvena “Na Drini ćuprija”

„Granica između entiteta je nekadašnja linija fronta iz građanskog rata. Kontrolnih punktova i vojnika više nema. Jedino što upada u oči jeste srpska trobojka pored puta što označava srpski deo države, kao i natpisi na ćirilici. Posvuda su nikle nove crkve. Ali, sa ove, kao i sa one strane granice, govori se isti jezik, svi pripadaju južnoslovenskoj etničkoj grupi naroda i svi plaćaju 'konvertibilnom markom' koja zapravo odgovara nekadašnjoj nemačkoj marki. Svi imaju istu, jugoslovensku prošlost, svuda se pije šljivovica i svuda je ista balkanska kuhinja. I ovde se turistima govori da je vreme mržnje prošlost, ali ipak nema ni približavanja jednih drugima.“

Kao u propalom braku

„Kao u nekom propalom braku svi žive u jednoj državi. Nijedan Srbin ne navija za reprezentaciju BiH, a državnu zastavu zovu 'vartina zastava'. I bez obzira na to što su džamije u RS obnovljene sredstvima EU, one ostaju prazne kao što ostaju prazne i pravoslavne crkve u Federaciji BiH.“

Alan Pozner napominje da je Federacija u ovoj podeli sa pitoresknim Mostarom, Sarajevom gradom partija i hodočasničkim mestom Međugorje dobila bolje karte. „Ali čovek može da poseti oba dela zemlje i to bi zapravo trebalo da učini. Jer i u Republici Srpskoj ima lepota koje bi trebalo otkriti: rafting i kajak u kanjonima u okolini Banjaluke, pecanje u kristalno čistoj vodi, skijanje na olimpijskoj Jahorini, vožnja maunti-bajkom, planinarenje ili lov u planinama i prašumama Nacionalnog parka Sutjeska nad kojim kruže orlovi, a stanuju srne i jeleni, divlje svinje, vukovi i medvedi.“

Flash-Galerie Bosnien Tourismus

Rafting na Vrbasu

Novinar Di velta napominje da bi jedan od razloga da se poseti RS mogle da budu i cene, jer u RS je sve veoma jeftino. „Sigurno da ćete tako lepu prirodu, kao na Sutjesci i Jahorini, naći i u Sloveniji, Austriji i Hrvatskoj. Ali teško da ćete naći prenoćište s doručkom za 35 maraka (18 evra). Ili na primer u Trebinju svežu pastrmku s roštilja sa krompirom i spanaćem za šest maraka. E tu teško da možete pronaći zamerku“, piše Pozner i napominje da se Trebinje, u kojem se možete prošetati osmanlijskim starim gradom i popiti kafu u austrougarskom delu grada pod čuvenim Platanima, nalazi samo pola sata od jadranske obale i preskupog Dubrovnika. „A na zelenoj pijaci pod platanima možete kupiti čuveni 'sir iz mešine', domaću šljivovicu, povrće, med, suvo meso…“

Hiljade belih nišana i tri prsta

List dalje piše o Andrić gradu u Višegradu ili (kako ga autor naziva) 'Balkanskom diznilendu', koji je osmislio Emir Kusturica. „Emir Kusturica se krstio i prešao na pravoslavnu veru. Za njega je i Radovan Karadžić koji je pred Haškim sudom optužen za genocid i druge zločine, heroj. A u kafićima Andrić grada vise fotografije ostalih heroja: Gavrila Principa, ali i Vladimira Putina…“ Pozner napominje da je Višegrad pre rata bio većinski muslimanski (zapravo je u gradu živelo 70 odsto muslimana), a danas samo oko deset odsto.

„Ali nijedan grad ne odslikava u toj meri tzv. etničko čišćenje kao Srebrenica gde je u julu 1995. ubijeno oko 8.000 ljudi. U Potočarima se mogu videti hiljade belih nišana, a na svakom stoji napisan stih iz Kurana na arapskom i srpsko-hrvatskom“.

Srebrenica Grabfeld und Chor Superar

Potočari

Tu je i Banjaluka, ranije industrijski grad, a danas poznata zahvaljujući univerzitetima, kafićima i barovima. „Preko dana grad deluje uspavano jer mnogi stanovnici uživaju preko dana pored Vrbasa gde pecaju i roštiljaju. Sve je idilično do trenutka dok ne dođu dvojica muškaraca srednjih godina koji uzvikuju stare ratničke parole i uzdižu tri prsta, pozdrav srpskih nacionalista.

Igor posmatra scenu bez reakcije na licu. Taj gimnazijalac je lokalni heroj – najbolji banjalučki skakač s mosta. On se takmiči i u skokovima sa Starog mosta u Mostaru. A most koji su gradile Osmanlije, uništen u poslednjem ratu, obnovljen je – takođe zahvaljujući nemačkom novcu. Turistima koji borave u Dubrovniku stari grad u Mostaru i Stari most su omiljena destinacija, a turistički vodiči rado pričaju da je obnova Starog mosta zapravo simbol prevladavanja mržnje i nasilja. Ali stvarnost je ipak drugačija“, zaključuje Alan Pozner u listu Di velt.

Zar Evropa nije ništa naučila iz tragedija 20. veka?

Bečki list Standard donosi reportažu o izbeglicama koji preko Srbije pokušavaju da se domognu Evropske unije. „Maher i Gasen uvereni su da njihov prijatelj Nur ima najbolje šanse: 'Pogledaj se, pa ti već izgledaš kao Nemac', kažu njih dvojica svom plavokosom 17-godišnjem prijatelju. Oni su pre 25 dana krenuli iz Alepa preko Turske, pa onda, kao i svi, preko Grčke i Makedonije za Srbiju. Stotine Sirijaca leže u parkovima u blizini železničke i autobuske stanice u Beogradu. Deca spavaju na kartonima, nema toaleta, skrivaju se u senke stabala od sunca… Izbegli ne žele da kažu kako se zovu, ne dozvoljavaju da ih fotografišu ili registruju jer strahuju da zbog toga nikada neće doći na sigurno. A oni samo žele što brže dalje: preko mađarske granice u Nemačku. Maher i Gasen žele u Minhen, tamo imaju prijatelja. Već su dali 7.000 evra za bekstvo. Na pitanje zar se nisu plašili smrti kada su se odlučili da se preko mora prebace prepunim čamcima izbeglica koji je svakog časa mogao da se prevrne, odgovaraju: 'Zašto da se plašim? Iza mene je samo smrt, pa ako je i ispred mene smrt, onda mi je potpuno svejedno', kaže 37-godišnji Maher. On pokazuje fotografiju svog dvogodišnjeg sina, a oči mu se pune suzama“, piše Adelhaid Velfl u listu Standard.

Serbien Belgrad Flüchtlinge aus Irak und Syrien

Izbeglice iz Sirije u Beogradu

Napominje da je Srbija važna tranzitna zemlja za izbeglice i da ih dve hiljade dnevno pređe makedonsku granicu prema Srbiji. „Neki imaju dovoljno novca da se javnim prevozom prebace do mađarske granice. Mnogi žive u pansionima i hotelima, što je mnogima u Srbiji dobar biznis, ali ima i onih koji su bez novca i koji su smešteni u kampovima poput jednog u Krnjači, na rubu Beograda. Čekaju da im bližnji pošalju novac. U Krnjači ih sada ima oko 90, dok ih je zimi, kada ne može da se spava napolju, znatno više.

A ukoliko Mađarska počne da masovno proteruje ljude nazad u Srbiju, u toj zemlji bi moglo da dođe do humanitarne katastrofe. 'Nije valjda da Evropa ništa nije naučila iz tragedija 20. Veka', kaže Hans Šreder, rukovodilac UNHCR-a za Srbiju“, prenosi bečki Standard.