Ranjeni ljudi | Mozaik | DW | 18.09.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Ranjeni ljudi

Rat se nije odigrao pre nekoliko decenija, već pre nekoliko trenutaka. On je gorki, oklopni talog u njihovim dušama. Ovo shvatam dok se vozim u kolima prvo sa bošnjačkim pa onda sa srpskim ostarelim ratnikom.

Podzemni tunel u Sarajevu danas je muzej

Podzemni tunel u Sarajevu danas je muzej

Birokraratsko maltreriranje, notar koji užurbano čita nečuveno dosadan tekst ugovora. Potpisi. I to je to. Ključeve stana u kojem sam odrastao dajem kupcu. On me vozi za Zvornik. Dva čoveka iz Bosne putuju i ćaskaju. Već sam naviknut na to. Gde god se sretnemo – između Osla i Istanbula – posle nekoliko kurtoaznih rečenica razgovor sklizne u devedesete.

„Nama je mrijet` ko mrijet`…”

F. je aprila 1992. bio u Zvorniku, među muslimanskim braniocima na Kula Gradu, kada su srpske paravojne jedinice uz podršku artiljerije sa prekodrinskih brda zauzele grad.

„I onda kaže nije Srbija učestvovala, a ubiše topovi sa srbijanske strane.“

Ranjen je, uspeli su da ga izvuku za Tuzlu. Telefonske veze su prekinute, linija fronta je šetala Sprečanskim poljem, iza nje su se u Podrinju formirale bošnjačke enklave okružene srpskim cevima. Tamo, u okruženju su bili njegovi. Mislili su da je mrtav.

Posle pola godine rane su zacelile, vratio se na prve linije.

„Znaš gdje su se Srbi zajebali? Kad su počeli ubijat koga dohvate. Bošnjo shvatio – nama je mrijet` ko mrijet`… Pa bolje onda s puškom u ruci.“

Kada se jednom otvorio, F. nije umeo da stane. Kao da nije govorio o prošlosti od koje nas deli skoro tri decenije. Ono o čemu je pričao za njega se dešavalo sada – ako ne baš tog toplog septembarskog popodneva, onda juče ili prekjuče. Viđao sam to u Bosni. Za majku kojoj su odveli sina i ubili ga, a ne zna gde je zakopan, on nije ni mrtav ni živ. Za nju vreme ne postoji, samo bol, začaurenost u traumi.

Za F. je trauma postala deo identiteta.

Gledao je kako mu srpski vojnici pale kuću. Ostalo njih nekoliko Bošnaka na brdu iznad sela. Imali su po pet-šest metaka, okruženi nadmoćnim srpskim snagama. Mogli su da zapucaju, da pogode nekoliko ljudi sa kanisterima benzina u rukama, ali to bi bio njihov kraj. F. ne bi odbranio kuću, ali bi uzalud umro. Gutali su suze nemoći, za oči ih je štipao dim paljevine, u dolini je gorela njihova prošlost, njihov predratni život.

Pitam se, da sam ja to doživeo, da li bih ja njemu pripovedao ovako mirno, kao on meni.

Rukovanje sa Kadijevićem

Potom je F. pričao o predratnim znacima koje nisu slutili na dobro. Kaže da je krajem osamdesetih bio u jugoslovenskoj mornarici. Njegov nadređeni oficir ga je pokušao vrbovati da ostane i stažira. Verovatno i da radi kao informant. Odbio je. Jednom prilikom ga je na brodu Galeb upoznao sa generalom Veljkom Kadijevićem.

Kaže da mu je taj oficir, Srbin iz Podrinja, govorio da postoje spiskovi „neprijatelja“, da je na jednom od njih i njegov otac. Ne zna da li ga je provocirao, proveravao ili upozoravao. Ali kaže da njegov otac, koji je posle poginuo u ratu, nije hteo da veruje u to.

Potom mi je pričao o poginulom srpskom vojniku, nad kojim se nadneo jedan iz njegove jedinice i uhvatio se za glavu. „Ovi nas sa boka umalo ne pobiše, a ti žališ Vlaha“, okomili su se na muslimanskog borca koji je pokazao višak empatije. On je rekao da mu je taj mrtav čovek bio drug – u jugoslovenskoj vojsci. Zajedno su služili. Misli da je iz Kragujevca. Našli su ličnu kartu, izdatu u Kragujevcu.

„Spremio sam 600 sanduka“

F. mi ne da da dođem do daha, bez prelaza priča nove epizode. Jednom prilikom su ih na Majevici poslali prema repetitoru. „Kažu da je uz planinu slobodan put, a te noći smo u borbama sa srpskim stražama izgubili trojicu.“ Potom dodaje da im je njihov ratni komandant pustio da na motoroli, ručnoj radio-stanici, čuju „veliko mudo“ u vojnoj hijerarhiji kako kaže nekom na drugoj strani veze da ofanziva Armije BiH mora uspeti, te da je spremio 600 sanduka za svoje borce. Ljudi su se zgledali i bez reči vratili nazad kroz noć, na početne položaje.

„Spremaj ti sanduk svom djetetu“, rekao je F. kao da baš u tom trenutku ima pred sobom ciničnog zapovednika. A onda je došao i onaj trenutak koji mora doći kada pričate sa Bošnjacima iz Podrinja: „Nama je još 1994. naš komandant rekao da su Podrinje prodali.“

Sreća po mene – naše putovanje je trajalo samo do Drine. Ko zna kakve bi još ratne uspomene izašle iz duše ovog čoveka. On kaže da Podrinjcima trebaju dva života, jer su jednom izgubili sve, pa posle rata u novom kraju, sve iz početka. „Da mi je znati,  kakav bi bio život da nije bilo rata. Da smo ostali svoji na svome.“ 

Pod zvorničkim mostom

Izašao sam kod autobuske stanice u Zvorniku. Sledeći autobus za Beograd trebalo je čekati dva sata. F. je pozvao svog druga taksistu. On će me za dvadeset evra odbaciti do Loznice, tamo često nailaze autobusi za Beograd.

Sačekali smo petnaest minuta. To vreme smo proveli u tišini koja mi je prijala. Kao da je F. shvatio da moram da sažvaćem i progutam njegov rat, njegov život prelomljen na dve polovine.

To vreme sam proveo u nemom razgovoru sa zvorničkim gvozdenim mostom. Svaki put kada bih ga ugledao kako, pomiren sa ljudskim nemarom. Rđa iznad Drine, jednim krajem zabijen u Srbiju, drugim u Bosnu, osetio bih gorkoslatki ubod žala za nečim što je nemoguće imenovati.

Poslednji put sam prešao preko mosta početkom novembra 2017. Bilo je hladno, graničari su me jedva pustili da pređem iz Srbije na bosansku stranu, jer taj gradski prelaz služi samo ljudima koji stanuju na obalama Drine – malogranični pešački saobraćaj. Rekao sam uniformisanim licima da mi majka možda umire. Pustili su me da prođem.

Zaista je umrla, dva dana nakon tog mog poslednjeg prelaska zvorničkog mosta. Njen stan je u bosanskoj kasabi, 28 kilometara zapadno od mosta, postao njen mauzolej. Prvo smo sestra i ja oklevali sa prodajom. Potom su se pojavili kupci, ali ih je oterala pandemija. Sve do danas. Kada sam predao ključeve u ruke F. To je posebna vrsta sete. Kao da je majka tek sada konačno umrla. 

„Imala je 17“

Onda se u svom taksiju bez oznaka pojavio D. za kojeg mi je F. rekao, a da ga nisam ni pitao, da je Srbin. Koliko god F. bio mršav, svetlih očiju i žilav, toliko je njegov drug D. bio bucmast, garav i brkat. Pomalo kao Stanlio i Olio, pomislio sam. On se izvinjava što malo kasni, bio je ćerki na grobu, godišnjica. Rukujem se sa F. i već me D. vozi prema graničnom prelazu Karakaj.

D. ima dobroćudan, pomalo mutan pogled. Njegove reči sa umekšanim samoglasnicima vraćaju me u moje sarajevske studentske godine. Pitam ga da nije negde od Sarajeva. On potvrđuje glavom i kaže suvo: Hadžići.

Nisam mogao da izdržim – upitao sam ga za ćerku.

„Poginula je 1992. U Hadžićima, u našoj kuhinji, našao ju je snajper.“

Ćutim neko vreme. Zamišljam devojku prema kojoj putuje metak. Zamišljam cev iz koje je ispaljen. Zamišljam oko koje je nišanilo. I to je ljudsko oko, zar ne?

„Ja na početku rata mjesec dana nisam spavao od straha. Govorim ženi da uzme djecu i da ide u Valjevo, tamo su njeni. Nisu htjeli da me ostave. I eto, snajper. Imala je 17. Nije odmah izdahnula. Vozili su je na Pale. Molio sam se da se izvuče. Ne znam gde je izdahnula, na putu ili u bolnici.“

„Nagledaš se svega, otvrdneš“

Opet tišina. Samo njegova škoda zuji po asfaltu. Neki manijak pretiče kamion, D. koči, makaze izbegnemo za dlaku. Opsuje masno. To nam vrati želju za razgovorom.

Bio je u ratu, vozač na Pragi, lakom samohodnom protivavionskom topu. Bio je dva puta ranjavan. Na početku je dobio golobradog tobdžiju na svom oklopnom vozilu. Prvi dan je dečko pogođen, umro mu je na rukama.

„Plakao sam kao dijete“, rekao je i dodao: „Poslije se nagledaš svega, otvrdneš.“

Nije mi izgledao kao neko ko je otvrdnuo. Lice mu je bilo nezdrave, rumene boje. Rekao bih da je to tužan čovek, naviknut da priča nonšalantnim glasom.

„Nisam ti rekao, kad sam sahranjivao kćerku, vidio sam da nema ni lančića ni minđuša. Ne znam ko je ukrao, ovi u kolima hitne pomoći ili ovi u bolnici.“

Stresao sam se. Pljačkanje sedamnaestogodišnje devojke, koja se još nije ni ohladila, svakako spada u ono što ni Bog, kako ga god zvali ili prizivali, nema pravo oprostiti.

Nije tu bio kraj njegovim mrtvima. Brat mu je poginuo kao vojnik. D. je izgurao u ratu do kraja 1993. Onda je posle drugog ranjavanja preko veze pronašao pozadinsko mesto.

Pitam ga čega se najjasnije seća iz tog vremena.

„Igmana. Tu smo se tukli sa Jukinim. Jednom smo ih zarobili nekoliko. Imali smo gubitke. To su bili sarajevski kriminalci, bilo je i Srba i Hrvata. Uhvatiš im cijev, ona vrela, odvojiš ga na strijeljanje. One sa hladnim cijevima smo dali u razmjenu.“

I tu se opet stresem. Koliko je daleko bila Ženeva od tih ratnih zbivanja u Bosni, koliko je malo vredela svaka konvencija.

„Žao mi je što nisam zapalio svoju kuću“

D. i svi njegovi su Dejtonskim sporazumom postali izbeglice – preselili su ih u Podrinje. Iskopao je ćerkine posmrtne ostatke i sahranio ovde, uz Drinu.  „Žao mi je što nisam zapalio svoju kuću na odlasku. Ponekad je sanjam“, kaže on.

U Podrinju je posle rata deverao sa firmama koje je osnivao pa zatvarao. Onda se vratio za volan. Dokle god srce izdrži. „Moji su umirali mladi, od srca. Ja sam se već naživio.“ Pokazuje mi popucale kapilare na nadlanici.

On smatra da su na vlasti kriminalci i huškači. „Ko hoće rat, dabogda mu u kući zaratilo.“ Skoro isto je pre pola sata rekao i F. Ipak, Srbin iz Hadžića D. isto kao i podrinjski Bošnjak F. ima jasnu ideju ko su to „mi“, a ko „oni“. Današnje ljude uljudno nazivaju Bošnjacima i Srbima. Ali u ratnim pričama protivnici bez pardona postaju „balije“ i „četnici“.

Rat je zaleđen u mitskom vremenu, nije se odigrao pre nekoliko decenija, već pre nekoliko trenutaka. Rat je gorki, neuništivi talog u njihovim dušama. U političkim predizbornim laboratorijama pretvaraju ga u trajnu traumu. U otvorenu ranu koju opšivaju identitetne niti priče o našoj pravednosti i njihovim zločinima.

Više nemam ključ

Stižemo u Loznicu. Pozdravljam se sa D. i već ga pratim pogledom kako vozi u pravcu plavičastih bosanskih brda. Priče ostarelih ratnika ne izlaze mi iz glave. Ovo putovanje me je držalo zarobljenog u krvavom krugu njihovih sudbina. To su ljudi iz mog uništenog sveta.

Možda je bio u pravu Željko Grahovac kada je o onome što pišem davno zabeležio: „On ne živi više u svijetu koji je srušen – ali srušenost njegovog nekadašnjeg svijeta još živi u njemu.“ Da. Ta srušenost živi u skoro svima iz ove zemlje, iz koje po ko zna koji put odlazim rastužen, ovaj put bez majčinog ključa u džepu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.