Ragbi umesto zločina | Politika | DW | 11.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Ragbi umesto zločina

Bivši kriminalci u Venecueli zajedno s mladima treniraju ragbi i na taj način daju svoj doprinos borbi protiv kriminala. Ova istinita priča ima štofa za holivudski film. Pokretač projekta ne želi da se na tome zaustavi.

Uspavano mestašce El Konseho u saveznoj državi Aragua u Venecueli je pre desetak godina bilo mesto straha. Zaraćene bande svakodnevno su otimale, silovale i ubijale članove suparničkih grupa. Danas je, međutim, ovo mesto postalo poznato širom zemlje kao primer kako sport može na pozitivan način da promeni život i celo društvo. Čarobna reč pri tome glasi – ragbi.

Glavna i odgovorna osoba za ove promene je Alberto Folmer, preduzetnik nemačkog porekla koji je bogatstvo stekao trgovinom rumom. Na njegovom imanju Santa Tereza deca imaju priliku da nauče kako da putem sporta kanališu svoju agresiju. Pri tome, veliku važnost imaju i pojmovi kao što su skromnost, poštovanje, zajednica – to su istovremeno i najviši prioriteti u sportskoj igri zvanoj ragbi.

Folmer je, naime, 2003. godine osnovao Alkatraz ragbi klub u kojem je u međuvremenu treniralo oko 2.000 dece, mladih i odraslih. Iako ne dolaze svi iz takozvanih problematičnih četvrti, upravo kod te dece i mladih takva vrsta socijalnog rada pokazuje najviše uspeha. U El Konsehu se vremenom procenat ubistava rapidno smanjio. Dok je pre deset godina od 100.000 stanovnika njih 115 pre ili kasnije postajalo žrtva nekog nasilnog čina, danas ovaj broj iznosi 25.

Kako je počelo

Ova neobična i vrlo uspešna priča počela je na jedan takođe neobičan način – provalom. Hose Gregorio Arieta Montilja i njegova banda su jedne noći provalili na hacijendu Santa Tereza. Mladić je, međutim, bio uhvaćen i predat policiji koja je želela da ga ubije na licu mesta, jer je u to vreme policija u Venecueli vrlo često rešavala probleme na taj način. Međutim, Folmar je u poslednjem trenutku uspeo da spreči ubistvo, a Hoseu predložio sledeće: umesto da na deset godina ode u zatvor, kaznu može provesti radeći na njegovom imanju. Hose je pristao, a nekoliko dana kasnije policija je Folmara upitala da li bi mogao da primi još nekoliko delikvenata. Folmar je pristao i na njegovoj hacijendi su se ubrzo našli nekadašnji neprijatelji, članovi zaraćenih bandi. Počeli su da igraju ragbi, kroz koji su naučili da kanališu agresiju i bes na potpuno novi način. Od nekadašnjih neprijatelja, prvo su postali kolege, pa članovi istog tima, a kasnije čak i prijatelji.

„I danas me sve to ispunjava mešavinom iznenađenja i ponosa“, kaže Folmar koji je i sam 30 godina igrao ragbi. On dodaje da se svako može promeniti samo ako ima ljude oko sebe koji u njega veruju i pomažu mu da razvije i oslobodi svoje potencijale. „Samim tim, moguće je promeniti i celo društvo“, zaključuje on. Njegovo preduzeće je u ovaj sportski projekat do sada investiralo između tri i pet miliona evra. Ali su zato bivši kriminalci iz njegovog projekta u međuvremenu postali svojevrsni kult, kao veliki uzori u zemlji gde je nasilje još uvek na dnevnom redu.

Na primer, Hose Montilja danas nije samo kapiten i trener pomenutog ragbi tima, već i inženjer informatike i ponosni otac tri sina. Njegova prošlost mu se danas čini, kako kaže, kao ružan san. „Mlađi od mene su nekad u meni videli uzor i pokušavali da rade isto što i ja – da pljačkaju, pucaju, sve po redu… No, ovaj uticaj sam, hvala Bogu, uspeo ipak da okrenem na pozitivno. Iskreno rečeno, bez ovog tima danas bih verovatno sedeo u zatvoru ili me više ne bi ni bilo“, kaže Hose. I njegova dva starija sina, Hose Angel i Vilkinson, pripadaju grupi od 200 mladih igrača i ni najmanje im ne smeta što im je otac trener. „Naprotiv, ponosni smo što smo i mi članovi tima“, kažu mladići.

Igramo ragbi – pravimo rum

Vrednosti koje prenosi Alkatraz ragbi klub ispisane su poput mantri na drvenim pločama postavljenim po celoj hacijendi: „Skromnost“, „Igramo pošteno i igramo da pobedimo“, „Ponosni smo na ono što činimo“, „Mi menjamo našu okolinu“. Ragbi je u međuvremenu postao i deo samog preduzeća, što se primećuje i u sloganu firme – „Jugamo Rugby – Hacemos Rum“, odnosno, „Igramo ragbi – pravimo rum“. A 35 igrača A tima su, zahvaljujući plakatima koji se mogu svuda naći, postali i prave reklamne ikone u Venecueli.

No, u ovom klubu ne igraju samo muškarci. Iako je reč o relativno grubom sportu, u klub se prijavljuje i sve veći broj žena. Atali Hereira, kapiten ženskog tima Alkatraz RK Feminino, i njena koleginica Rozmeli Rodrigez naglašavaju da se, ukoliko bi prestale igrati ragbi, više ne bi osećale kompletno. „Tim je postao naša druga porodica. Moje koleginice s terena su moje prijateljice i moje sestre“, kažu ove dve žene.

Alberto Folmer podseća da su u početku mnogi sumnjali u njegov projekat. „Ljudima je bilo čudno što pružamo podršku bivšim kriminalcima. Ali da smo ih opet pustili napolje, stvari bi bile daleko teže“, kaže on. Dodaje da se tek mali broj njegovih štićenika ponovno odao starom poslu, ali da s vremena na vreme ima i takvih. „Sećam se jednog dečaka, njegovu sudbinu ne mogu do danas zaboraviti. Bio je kod nas i kao igrač mnogo obećavao. No, onda je ponovno otišao napolje i ubio jednog mladića“, priča Folmar i dodaje da dečaka ipak nije ostavio na cedilu, već mu je pomogao da se preda policiji.

Trenutno Alberto Folmer pokušava da uspostavi kontakt s vlastima; pregovora s ministarstvima i odeljenjem za suzbijanje kriminala i droge kako bi od njih dobio podršku i pomoć koje do sada nije bilo. Ipak, bez obzira na to da li će uspeti u tome ili ne, on namerava da u svakom slučaju nastavi svoj projekat i ovaj sport proširi i u celoj zemlji: „Dobro smo krenuli, ali još uvek imamo mnogo posla.“