Put u Drugi svetski rat | Politika | DW | 01.09.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Put u Drugi svetski rat

Prvog septembra 1939. nemačka vojska napala je Poljsku, naizgled bez ikakve najave. Ali taj „Blickrig“ nikoga nije trebalo da iznenadi. Hitler se već od dolaska na vlast 1933. pripremao za taj potez.

Rat nije izbio iznenadan. Hitler nije krio svoje agresivne ekspanzionističke planove, iako je s vremena na vreme, kako je sam govorio, „svirao pacifističku ploču“, smatra Klaus Hese. On je naučni saradnik u dokumentacionom centru „Topografija terora“ u Berlinu i za njega je jasno: „Hitler je od preuzimanja vlasti 1933. sve pripremao za rat. Od tog trenutka je sve služilo reviziji mirovnog poretka kakav je dogovoren u Versaju, sve je služilo za povratak hegemonije u Evropi kroz Veliku Nemačku, sve je bilo potčinjeno stvaranju velikog evropskog privrednog prostora koji bi Nemačkoj omogućio istorijski veliki rat u Evropi, koji bi mogao i duže da potraje.“

Rat protiv „domaćih neprijatelja“

Mirovnim sporazumom u Versaju 1919. Je utvrđena isključiva odgovornost Nemačke i njenih saveznika za izbijanje Prvog svetskog rata. Time je Nemačka bila osuđena na predaju delova svoje teritorije, na razoružanje i na plaćanje odštete pobedničkim silama. Prema Hitlerovom shvatanju, to je bilo poniženje koje je trebalo ispraviti. Odlično mu je poslužila i takozvana legenda o „nožu u leđa“ po kojoj je za ratni poraz Nemačke jedino kriva izdaja socijaldemokrata i Jevreja. Tako je i put u sledeći rat Hitler počeo ratom prema „unutrašnjim neprijateljima“.

Samo nekoliko dana nakon preuzimanja vlasti, Hitler 1. aprila 1933. Organizuje prvi bojkot radnji u vlasništvu Jevreja u čitavoj zemlji. Potom je usledio „Zakon za obnovu državnih službi“ kojim se zapravo Jevreji isključuju iz svih državnih institucija. Od početka se radilo i o prikupljanju novca kojim bi vodio budući rat. Još i pre nego što je nacistička vlada i zakonom regulisala pljačku jevrejske imovine, jevrejski preduzetnici bili su izloženi pritisku da, čak i ako požele da napuste zemlju, nacisti od toga moraju da imaju nekakvu korist.

Iseljenici su morali državi da predaju 25 odsto imetka na koji su plaćali porez, tako da je samo u prve dve godine Hitler mogao od toga da sakupi 153 miliona rajhsmaraka. Iako je postojala ideja da se devize pošalju u inostranstvo, trebalo je plaćati porez državnoj banci. Stopa tog poreza na iznošenje deviza, neprestance je rasla da bi 1939. vlasnik mogao da zadrži 4 odsto, dok je 96 odsto uzimala država.

Olimpijada 1936. i odlaganje rata

Velika većina Nemaca je zapravo sve do 1939. u Hitleru videla spasioca. Mnogima od njih je diktatura donela i bolji život u privrednom smislu. Nezaposlenost je pala, porasla je potrošnja domaćinstava. „Hitler je bio preveliki populista i bilo mu je jasno da osim topova, mora stanovništvu da ponudi i puter“, uveren je Klaus Hese. Ali pravi cilj su naravno bili topovi.

Dok je čitav svet u Berlinu slavio Olimpijske igre, Hitler je završavao svoje ratne planove. Za četiri godine, nemačka vojska mora biti spremna za rat na istoku. Hitler je odredio u tajnim „Zabeleškama za četvorogodišnji plan“ sledeće: na što više područja Nemačka mora biti nezavisna od svetskog tržišta, kako bi se svi resursi mogli da se usmere u naoružanje. Ubrzo nakon toga je polovina od državnih prihoda odlazila za oružje.

Iste godine je nemačka vojska osvojila demilitarizovano područje Porajnja. To područje je zapravo bilo uzeto od Nemačke kao jamstvo da će platiti ratnu odštetu, ali ta akcija je bila jasno kršenje mirovnog sporazuma iz Versaja. Novembra 1937, Hitler je najvažnijim predstavnicima vojske otkrio svoj tajni plan: Nemačkoj je potrebno više životnog prostora „za održavanje građanske mase i njegovo razmnožavanje“.

Rat nije sprečen, nego odložen

Godine 1938. Hitler je „pripojio“ svoju rodnu Austriju i odmah potom pretio Čehoslovačkoj zbog tamošnje nemačke nacionalne manjine, koja je navodno bila diskriminisana. Britanski i francuski političari su se bojali novog rata i pokušali su politikom ustupaka da spreče novi oružani sukob. Nadali su se, ako Hitleru daju ono što on smatra svojim nacionalnim pravom, da će biti mira.

Tako je Minhenskim sporazumom Nemačka dobila Sudetsko područje u Čehoslovačkoj gde je živela većina Nemaca i još i danas mnogi istoričari misle da je to bila greška: „Čemberlen (tadašnji britanski premijer – op. red.) je Hitlera pustio sa čitavim nizom teritorijalnih ustupaka, bez da je zbog toga izbio rat“, smatra istoričar Entoni Bivor. Veliko je pitanje, šta bi bilo da je tada premijer već bio Čerčil, protivnik popustljive politike prema Hitleru. „Da li su Britanci i Francuzi u septembru 1939. bili u snažnijoj poziciji od nemačke vojske? Na to nikad nećemo dobiti odgovor“, smatra Bivor.

Od 1938. se i u Nemačkoj počeo širiti strah od novog rata, smatra Hese. „Moglo se pretpostaviti da ovakav razvoj Nemačke u Evropi, tu zemlju pretvara od poražene zemlje u velesilu i da to ne može proći bez opasnosti za novi rat.“ Sporazum iz Minhena nacistička propaganda slavila je kao „ogroman uspeh mirovne politike Hitlera“, ali firer je zapravo dalje besneo: on je zapravo hteo novi rat.

1939. se više nije moglo pomišljati na puč

Zapravo je tragično što bi istorija možda potpuno drugačije izgledala da je Hitler zaista već 1938. krenuo u rat. Jer tada je još bio usamljen u svojoj želji za ratnim sukobom i njegovi generali su takav rat – koji bi prema njihovom mišljenju izbio prerano – želeli da spreče po svaku cenu. Vojni zapovednik Franc Halder i drugi zapovednici u i oko Berlina, zajedno sa načelnikom policijskih snaga glavnog grada i nekoliko važnih državnih službenika, već su se dogovorili o formiranju vlade. Tajno organizovane jedinice su bile spremne da osvoje ured kancelara čim Hitler bude objavio rat.

Godinu dana kasnije se na takav puč više nije moglo ni pomisliti. Iako među stanovništvom nije bilo velikog slavlja 1. septembra 1939. godine, ipak je većina stanovništva Nemačke sledila Hitlera i bila spremna u njegovo ime da krene u rat.

U Drugom svetskom ratu živote će izgubiti 60 miliona ljudi, nacisti su ubili šest miliona Jevreja, a za Entonija Bivora Drugi svetski rat je „najveća katastrofa u istoriji čovečanstva“.

Reklama