Pukotine u Asadovoj alijansi | Politika | DW | 03.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

Pukotine u Asadovoj alijansi

Vakuum koji je nastao u Siriji, alijansa oko Asada popunila je bombama. Ali Rusija i Iran se ne slažu u svemu, a i Moskva će se u nekom trenutku rastati od Asada, procenjuje poslanik Zelenih u Bundestagu Omid Nuripur.

DW: Rusija i Turska su posredovale u postizanju primirja između Asadovog režima i pobunjenika. Kako ocenjujete Taj dogovor?

Omid Nuripur: Postoje dva pozitivna aspekta. Prvi: svaki minut u kojem se ne puca je dobar minut za Siriju. Drugo: kod ranijih dogovora o primirju često nije bivalo jasno na koje se grupe odnosi, a na koje ne. Sada su poznati izuzeci: protiv džihadističkih grupa Džabhat Fatah al Šam i „Islamske države“ i dalje će se ratovati. Tako da to pojednostavljuje procenu održivosti i trajanja sporazuma. Ali, uz svu radost zbog ovog oduška, to je sve još daleko do mirovnih pregovora ili nacionalnog pomirenja. Tako da, bez obzira što se takav razvoj događaja može samo pozdraviti, ne treba gajiti iluzije.

Šta bi bilo neophodno za održivo primirje?

Ujedinjene nacije moraju postati perjanica pregovora. Specijalni poverenik UN, Štafan de Mistura je jedini koji tu može da ima neutralnu ulogu – tako da bi vođenje pregovora trebalo poveriti njemu. Ako bi primirje potrajalo duže od nekoliko dana, što bi već bio ogroman uspeh, onda bi od centralne važnosti bilo da to dovede do političkog procesa koji bi zaista vodio ka mirovnim pregovorima. Naravno da se onda odmah postavlja pitanje prelazne vlade, mehanizma predaje vlasti – na primer održavanjem izbora i kako bi moglo da izgleda nacionalno pomirenje. I sve to bi morale da obavljaju Ujedinjene nacije, a ne Rusi ili Iranci.

Deutschland Berlin Portrait MdB Omid Nouripour B90 Grüne

Omid Nuripur: Evropljani su ispali iz igre u Siriji jer nisu u stanju da govore jednim glasom

Pitanje bi takođe bilo da li te dve zemlje to uopšte žele.

Ne bi trebalo potceniti napetosti unutar samog Asadovog tabora. Bilo je mnogo situacija kada su iz obe vlade stizala potpuno različita objašnjenja, delom protivrečna. I Rusi i Iranci se u mnogome očigledno ne slažu. Međunarodna zajednica je u Siriji iza sebe ostavila vakuum koji je alijansa okupljena oko Asada popunila bombama. Činjenica je takođe da džihadizam u Rusiji ima snažno unutrašnjopolitičko dejstvo. Ne verujem da Rusija ima interesa da, grčevito se držeći Asada, koji je sinonim za kasetne bombe, hemijsko oružje i uništene gradove, poveća problem džihadizma i na Kavkazu. Zbog toga smatram da će se Rusi, srednjoročno, rastati od Asada.

Pored problema sa Asadovim režimom, u toj zemlji, ali ne samo tamo, postoji i problem džihadizma. Kako se nositi s tim?

Mi moramo da shvatimo da imamo posla sa idejom. A „Islamska država“ je zastupnik te ideje. I ako pobedimo Islamsku državu u Siriji i Iraku, mi time još nismo rešili problem. Mora se poći od toga da sunitima treba pružiti perspektivu, odnosno nadu da u obe zemlje mogu da prežive. Razlika u političkom pristupu se vidi u Iraku na primerima Tirkita i Faludže. Nakon osvajanja Tirkita, pokušalo se prvo sa snabdevanjem vodom i električnom energijom. Istina da tamo ima još uvek gomila problema, ali mnogi ljudi su se već vratili. Tamo je delimično mirno. Faludža je u borbi za osvajanje i akcijama šiitskih paravojnih formacija uništena 85 odsto. Ako onda Faludža treba da bude primer kako se pobeđuje IS, onda tako povećavamo džihadistički problem. Videli smo Alep. Jedini koji se tamo smeju u kameru su džihadisti, koji pomažu ljudima u istočnom Alepu. Druge humanitarne radnike skoro da nismo ni videli.

Kako onda nastupati u takvim okolnostima protiv IS?

„Islamska država“ je za mnoge veoma atraktivna organizacija. Oni su logističkom podrškom i uz mnogo novca uspeli mnogo više nego Al Kaida. Pri tom je više nego jasno da je njihova ideologija nihilistička. Džihadisti će se pozabaviti asimetričnim konfrontacijama sa našim društvom, ali i unutar samog društva. Mi bismo morali da shvatimo da se ovde ne radi o konfrontaciji samo sa jednom organizacijom. Mnogo više bismo morali da uradimo na tome da učinimo otpornim našu decu na takve ideologije. Ona ne smeju da podlegnu ubeđenju da se samo mračni džihadisti zalažu za svoje ljude. Uz to takođe ide i to da nemačka kancelarka Angela Merkel ne telefonira nakon napada u Berlinu samo sa predsednikom Tunisa kako bi mu rekla da treba da primi nazad svoje kriminalce; već treba da telefonira i sa saudijskim kraljem kako njegova zemlja ne bi više finansirala salafističke grupe širom sveta. Jer, salafizam je prelazna faza ka džihadizmu.

Džihadizam je mnogo ljudi naterao u bekstvo. Kako Nemačka može da deluje preventivno?

Mi svi moramo najpre da se založimo za to da ljudi niotkuda ne treba da beže. Želeo bih da navedem dva primera. Prvi je Libija. Nakon svrgavanja Gadafija, gomila konvencionalnog oružja koja je skladištena u njegovo vreme, završila u rukama građana; što je u velikoj meri i omogućilo rat. Neko je to oružje jednom prodao – a među njima je bila takođe i Nemačka. Tako da ovo pitanje ide i na adresu Zapada i njegovih isporuka oružja, i to upravo zbog toga ako želimo da sprečimo bekstvoiz određenih zemalja.

Drugi primer je Sirija. Poslednji pregovori odvijali su se u potpunosti bez prisustva Evropljana. Evropljanima je stavljeno do znanja da nisu potrebni, odnosno ispali su u potpunosti iz igre kada je Sirija u pitanju jer nisu u stanju da govore jednim glasom. I onda ne bi trebalo da se čudimo što više nemamo uticaj na događaje u Siriji, a tamošnja događanja su naravno u neposrednoj vezi sa izbegličkim pokretom. To je takođe u vezi s tim što pojedine zemlje isporučuju oružje pobunjeničkim grupama, a druge Asadu. Tako da ukoliko želimo delotvornu spoljnu politiku, moramo se povezati na evropskom nivou. Kao pojedinačne države, mi Evropljani smo suviše mali.

Omid Nuripur je poslanik nemačkih Zelenih zadužen za spoljnu politiku poslaničkog kluba te stranke u Bundestagu.

Reklama