Psiholozi CIA – teoretičari mučenja | Politika | DW | 29.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

sudski proces

Psiholozi CIA – teoretičari mučenja

Američka tajna služba je svojevremeno izradila čitav katalog metoda mučenja kako bi od osumnjičenih terorista iznudila priznanje. Te metode su razradili psiholozi od kojih se dvojica sada nalaze pred sudom.

Sedam meseci nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Džems Mičel i Džon Džesen su imali mnogo posla. Od njih je američka tajna služba CIA zatražila da kao psiholozi razrade katalog mera za, kako se to u tim krugovima nazivalo, „proširene metode ispitivanja“. Tako su Mičel i Džesen sedeli za svojim pisaćim stolovima i marljivo tipkali popis s dvanaest načina „ispitivanja“. Na popisu je i već čuveni waterboarding ili zatvaranje u kovčeg. Nalogodavcu se veoma dopao rad psihologa: jedanaest od tih dvanaest metoda su postale standardni postupak prilikom saslušanja osumnjičenih za terorizam.

Tek nakon 15 godina i Mičel i Džesen moraju da odgovaraju pred sudom. Organizacija za ljudska prava Američka unija za građanske slobode ih je tužila u ime bivših zatočenika Sulejmana Abdulaha Salima i Mohameda Ben Souda, kao i u ime porodice Gul Rahmana koji je umro u jednom zatvoru CIA od hladnoće.

Još se vodi pravno natezanje hoće li tuženi psiholozi zaista pred sudom snositi posledice za saučesništvo  u zločinu, ali je već sproveden čitav niz sudskih saslušanja kojima se utvrđivalo činjenično stanje. Zato i advokat humanitarne organizacije Dror Ladin misli da se već mnogo učinilo: „Još nikad pre žrtve mučenja CIA nisu odmakle tako daleko sa svojom tužbom. I još nikad pre nisu odgovorni pod zakletvom morali da se pravdaju za ono što su činili.“

Tek „slušali zapovesti“?

Dvojica psihologa nisu samo tuženi jer su sročili te metode mučenja. Oni su punih sedam godina nastavili saradnju sa CIA dok je ona mučila zatočene u zatvorima širom sveta. Štaviše, čak su i lično nadzirali ispitivanje nekih važnijih zarobljenika, kao što je bio Halid Šeik Mohamed za kojeg se veruje da je bio jedan od glavnih planera napada na Njujork i Vašington.

USA - ehemaliger CIA Psychologe James Mitchell

Na optuženičkoj klupi Džems Mičel

Psiholozi su u dosadašnjim saslušanjima tvrdili da su radili samo ono što je ugovorom od njih tražila CIA i da ne mogu biti krivi što su zaposleni u tajnoj službi onda činili. Oni su bili „vojnici koji su sledili zapovesti“, izjavio je Džesen na saslušanju početkom godine.

To nije sasvim točno: i Mičel i Džesen su doista bili oficiri i psiholozi američkog ratnog vazduhoplovstva, ali kada su radili taj katalog užasa, oni više nisu bili u uniformi. I jedan i drugi su penzionisani tako da su formalno bili – civili.

Ali čak i da su se ponašali kao vojnici, to za advokata Ladina ne može biti argument: „Isto tako kao što su u Drugom svetskom ratu proglašeni krivim i oni koji su isporučivali otrovni gas nacistima, tako su i Mičel i Džesen počinili ratni zločin. A oni su i zaradili ogroman novac na mučenju ljudi.“

„Postali ste kukavice?“

Kao „savetnici“ su ova dvojica od CIA primili 81 milion dolara „za istraživački rad“ – to se vidi po izveštaju o mučenjima američkog Senata u kojem se 2014. prvi put prikazala sva razmera prakse mučenja američke tajne službe. Obzirom na taj novac, advokat tužitelja ne može verovati tvrdnjama psihologa da su hteli da prestanu, ali su nastavili zbog pritiska koji je na njih izvršen.

Tuženi su zaista pred sudom tvrdili da su savetovali CIA da obuzda korišćenje metode waterboardinga: prema izveštaju Senata bio je i slučaj jednog zatvorenika koji je izložen tom načinu prividnog utapanja čak 83 puta u roku od nekoliko dana, a prema protokolu saslušanja se u jednom trenutku za žrtvu kaže da „ne odgovara na nadražaje“ – drugim rečima, izgubila je svest. Tada su navodno i sami psiholozi rekli da nema svrhe nastaviti s waterboardingom.

Waterboarding Protest

Aktivisti na protestu u Njujorku (2009) pokazuju kako izgleda waterboarding - s tim da se zatvorenik stavlja na ukošenu dasku sa glavom naniže, kako bi mu voda lakše ulazila u nos

No tvrde da njihovi nalogodavci u tajnoj službi nisu imali nikakvo razumevanje za takve sumnje: „Rekli su nam da smo se uplašili i da smo kukavice, mislim da je rečeno i da smo postali pičkice (pussies)“, izjavio je Mičel pred sudom. „Ako prestanete i ako se onda dogodi novi teroristički napad na SAD, onda će krv civilnih žrtava biti i na vašim rukama“, govorili su navodno psiholozima.

„Ništa od toga ne boli“

S druge strane, čak i na dosadašnjim saslušanjima su psiholozi poricali da su njihovim metodama nanosili bol zatočenicima. Njujork tajms piše da je „d. Mičel, koji je jednom rekao da bi većina ljudi pre htela da im polome obe noge nego da budu izloženi waterboardingu, protivrečio advokatu tužitelja koji je tu metodu nazvao bolnom. 'It sucks, you know. Ali ne znam da je bolna. Radije bih koristio reč uznemirujuća'“, citira psihologa američki list.

Ovi bivši psiholozi američkog vazduhoplovstva najviše su zagovarali metodu walling. Prema njoj, zatočeni se vrti u krug i uvek iznova se gura da udari u zid, ne betonski nego od donekle elastične šperploče. „To uopšte ne boli, ali prilično se vrtite. Ako je bolno, onda je metoda loše sprovedena“, kaže Mičel. Ali Džesen dodaje: „Niste povređeni, ali nadražava se vaše unutrašnje uho. Čujete na kraju stvarno glasan šum.“

Dva bivša zatočenika, Sulejman Salim i Mohamed Ben Soud, pred sudom su priznali da ih ova dva psihologa nisu lično ispitivala, ali jesu bili mučeni metodama koje su oni razradili. Na primer metoda kojom se zatvoreniku lisicama vežu ruke iznad glave u neugodnom položaju, bez mogućnosti da uspravno stoji ili da se negde nasloni. Salim pred sudom tvrdi da je to bilo itekako fizički bolno: „Užasni bolovi u rukama, užasni bolovi u leđima i u zglobovima“, izjavio je na saslušanju. „Možda i vas treba tako vezati na koji sat tako da osetite bol ako želite bol“, izjavio je Salim prije nego što je briznuo u plač pred sudijom.

Hoće li biti krivi – i bez priznatog zločina?

Advokat Dror Ladin smatra ova dva psihologa lično odgovornim baš zato jer nisu nosili uniformu dok su radili na metodama mučenja. Naravno da su u tome učestvovali i psiholozi američke vojske, ali oni su bili jedini „privatni preduzetnici“ kojima je zadato da razrade metod2 mučenja. To su učinili dobrovoljno i odlično su zaradili.

Dror Ladin

AQdvokat Dror Ladin

Kada je reč o konkretnom učešću u mučenjima, tu je mnogo teže naći dokaze. Ali, prema izveštaju Senata, može se videti da su Mičel i Džesen 2002. samo nekoliko dana pre smrti Gula Rahmanija posetili tajni zatvor u kojem je on bio zatočen. U izveštaju piše da su psiholozi savetovali primenu „proširenih metoda“ saslušanja na tom Avganistancu, a advokat Ladin tvrdi da je „Džon Džesen savetovao da se zatvoreniku ne daje hrana i se ne pušta da spava, a i lično ga je saslušavao“. Poznato je da i hladnoća u ćeliji nije bila tek slučajnost, nego sredstvo pritiska. Ali Gul je preminuo.

Svi koji su učestvovali u mučenjima zatvorenika se još uvek ne moraju bojati krivične odgovornosti. Još ovog januara je i američki predsednik Donald Tramp za ABC Njuz rekao: „Brinem li se zbog waterboardinga? Što se mene tiče, moramo se protiv vatre boriti vatrom.“ U ovoj tužbi žrtve traže barem odštetu za troškove lečenja nakon tih silnih „proširenih metoda“. Ali smisao je nešto drugo: priznanje da im je nanesena nepravda i da je Amerika posegnula za neprihvatljivim metodama. Da se tako nešto više ne ponovi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android