Protivrečna politika SAD na Bliskom istoku | Politika | DW | 25.06.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Protivrečna politika SAD na Bliskom istoku

Kerijeva poseta Bliskom istoku signalizira da se SAD i dalje osećaju obavezne prema religiozno i politički podeljenom regionu. Ali jasne američke strategije za Bliski istok i dalje nema.

Kada je reč o spoljnoj politici, posebno o spoljnoj politici velikih sila, stručnjaci, novinari i javnost uvek polaze od toga da vlade imaju jasne planove za ophođenje prema različitim delovima sveta. A kada političari zanemare to što Džordž Buš senior naziva „stvar vizije”, za taj propust najčešće bivaju kažnjeni od strane medija i glasača. Problem sa tim velikim strategijama na kojima se insistira je taj što je spoljnu politiku za region kao što je Bliski istok teško definisati.

Kada je predsednik Barak Obama u junu 2009. godine održao svoj čuveni govor u Kairu, nazvan „Novi početak“, očekivanje od njega bila su velika. Težište njegovog govora bili su zahtevi za boljim odnosom između islamskog sveta i Zapada, mir između Izraela i Palestinaca i borba protiv terorizma. Pet godina kasnije stvarnost se pokazuje kao nemilosrdna i Obamina politika koju su mnogi, posle kairskog govora i najavljene strategije za Bliski istok, opisivali kao veliku, doživela je potpuni neuspeh.

Varljiva strategija

„Jasne strategije za Bliski istok nije bilo od intervencije Bušove vlade u Iraku“, smatra Hol Gardner, profesor za međunarodnu politiku na Američkom univerzitetu u Parizu. Ranije, i od skora ponovo započete pokušaje Obamine vlade da oživi mirovni proces između Izraela i Palestinaca, Gardner posmatra kao stub velike strategije na Bliskom istoku.

USA Palästinenser Präsident Mahmud Abbas bei Barack Obama in Washington

Palestinski predsednik Abas sa predsednikom SAD Obamom u martu 2014.

„Obamina vlada je barem pokušala da realizuje jedan od svojih glavnih ciljeva, a to je ponovno zbližavanje Izraelaca i Palestinaca, iako u tome nije uspela“. Neuspeh mirovne inicijative, koji su mnogi predvideli, procenjuje Gardner, imao je negativne posledice za čitav region.

Velika lekcija iz toliko hvaljenog govora u Kairu jeste ta da velike strategije, posebno na Bliskom istoku, lako mogu da padnu u vodu. Tu nepomirljivu religioznu, nacionalnu i etničku mešavinu koja karakteriše Bliski istok, teško je u praksi sabiti u jedinstvenu strategiju. Zato nema nekog velikog smisla od Vašingtona očekivati koherentnu strategiju za Bliski istok, naglašava Ervin van Ven, naučnik na holandskom Institutu za međunarodne odnose u Hagu.

Veliki plan nemoguć

„Ne verujem da je to moguće“, kaže Van Ven. „Lakše i korisnije bi bilo govoriti o ciljevima američke politike u tom regionu. Mislim da njihova bliskoistočna politika ima jasne ciljeve, a njen problem je taj što su neki od njih teško spojivi.“

Četiri glavna politička cilja Vašingtona u regionu su bezbednost Izraela, sprečavanje nuklearnog naoružavanja Irana, očuvanje dobrih odnosa sa silama u regionu poput Turske i Saudijske Arabije i suzbijanje radikalnih islamskih grupa. Ti regionalno-politički ciljevi, povezani sa Obaminim glavnim ciljem – izbegavanjem svake velike vojne intervencije, otkrivaju strategiju koja nije koherentna, ali barem daju do znanja šta Vašington želi na Bliskom istoku.

Hassan Rohani Iran mit Wael al-Halaqi Premierminister Syrien

Iranski predsednik Rohani (desno) i sirijski premijer Al-Halaki

Ali i ti ciljevi su protivrečni. „SAD ne znaju kako da se postave prema građanskim ratovima u Siriji i Iraku. Toliko ima konkurentnih i konfliktnih interesa između Saudijske Arabije, Irana, iračke vlade, sirijske vlade i kod svih drugih aktera. To su sve prepreke koje im stoje na putu, a sve to su razlozi zašto bliskoistočna politika SAD deluje protivrečno i što se toliko kritikuje“, objašnjava Gardner.

Ciljeve sortirati po važnosti

S obzirom na to da je nemoguće sprovesti sve ciljeve, SAD moraju da definišu glavne prioritete. „Izgleda kao da se na tome već radi. Opšte je poznato da Iran pomaže Asadov režim oružjem i vojnim savetnicima, ali izgleda i da to SAD ne uznemiruje mnogo – verovatno zato što ne žele da remete pregovore o nuklearnom naoružanju sa Iranom. Jer ako se na jednom frontu vrši preveliki pritisak, posledice se osete na drugom“, ocenjuje Van Ven.

Da bi stvari bile još komplikovanije, Vašington ciljeve ne samo da mora da sortira po važnosti, već istovremeno mora da bude dovoljno fleksibilan da prioritete prilagodi datim okolnostima, a po potrebi i da ih menja – u skladu sa razvojem događaja na terenu. Promenu prioriteta SAD možda ćemo videti ako borba protiv islamskih ekstremista, kao što je ISIS, dobije na važnosti.

Sve u svemu, borba protiv islamskih ekstremista na kraju bi mogla da stvori nekakav privlačan slogan, koji bi mogao da pomogne da se predsednikova strategija bolje proda. „Obama odbaciju Sizifovu strategiju. On neće tek tako da reaguje i da gasi svaki teroristički pokret, zato što se uvek iznova pojavljuju novi“, zaključuje Gardner.

Reklama