Tevtonci protiv Latina

U ova krizna vremena sve je više onih koji smatraju da monetarna unija baš i nije bila dobra ideja. Njihov glavni argument je: uvođenje evra nije bilo privredni, nego politički projekat. Zavisno od toga ko se na ovakav argument poziva, cilj projekta je prema jednima bio kontrola ponovnog ujedinjenja Nemačke, a prema drugima Nemačka je želela zajedničku valutu – evro, kako bi uvećala uticaj na evropske susede.

Obe teorije ne „priju vodu“, smatra Havard Džejms, britanski istoričar sa Univerziteta Prinston u Sjedinjenim Američkim Državama. On se detaljno bavio dugotrajnim procesom uvođenja evra. Prema njegovom mišljenju, evro je reakcija na jake oscilacije u kursevima, koje se uvek iznova javljaju još od 70-ih godina prošlog veka.

Lažna stabilnost?

"Rečeno je: ako već ne možemo svet učiniti stabilnijim, onda možemo barem stabilizovati Evropu, sa jednom nezavisnom Centralnom bankom", objašnjava Džejms za DW. Ideja o stabilnosti odražava se i u kriterijumima iz Mastriškog sporazuma, koji propisuju ograničenje državnih zaduženja. Ali mnoge članice evrozone nisu se pridržavale dogovorenog, pored ostalog i Nemačka i Francuska.

Evropska komisija je istovremeno podsticala privredno srastanje sa ciljem da u celoj evrozoni vrede ista pravila. "Razumno je ako za zajedničko tržište postoje isti uslovi za sve. Ali to je u sukobu sa činjenicom da se ekonomske kulture u Evropi razlikuju. To znači: ono što je dobro za jednog, za drugog možda može biti loše", smatra ekonomski istoričar Verner Abelshauzer sa Univerziteta u Bilefeldu.

Za njega pomenute razlike u ekonomskoj kulturi, ne predstavljaju stereotipe poput marljivosti ili tačnosti, nego strukture koje su nastajale jedno duže vremensko razdoblje. On kao primer navodi da su u nekim državama srednja preduzeća kičma privrede, dok su u drugim veliki koncerni. Osim toga, razlika je i u tome postoje li državni zdravstveni i penzioni sistemi sustavi ili samo privatni.

Brisel je kriv?

Kao primer negativnog učinka jedinstvenih pravila Abelshauzer navodi evropske štedionice. Tako je pod pritiskom Brisela ukinuto jemstvo opština za svoje štedionice – sistem koji je postojao više od stotinu godina. Nakon toga su štedionice morale da traže nove poslovne modele. To je u Španiji imalo dramatične posledice. "Tamo su se različite štedionice ujedinile u koncern, u deoničarsko društvo pod imenom Bankia. Danas nam je poznat rezultat te politike: Bankia je danas u stečaju i postala je veliki problematični sektor španske privrede. To ima veze sa tim da se ovde pokušalo strpati sve u isti koš", tvrdi nemački stručnjak.

Možda baš zato mnogi Evropljani, kako je pokazalo jedno istraživanje javnog mnjenja, veruju da im je „ujedinjavanje Evrope“ donelo više štete nego koristi. Manje od jedne trećine građana danas želi jače privredno povezivanje u Evropskoj uniji.

Tevtonci protiv Latina

Za Vernera Abelshauzera propast evra ne bi bila neka velika drama. On smatra da su za Evropu bolji čvrsti tečajevi koje je prema potrebi moguće prilagođavati. Njegov britanski kolega Harold Džejms smatra da evro mora opstati, jer je u njega već previše uloženo. On kaže da ne treba stvarati paniku: "Slične su se rasprave vodile i u drugim epohama." On tako podseća na stav britanskog ekonomiste Valtera Bagehota, izdavača magazina "The Economist", koji je još davne 1869. godine pisao o mogućim posledicama evropskog ujedinjenja. On nije verovao u zajedničku valutu, smatrao je da će doći do konkurencije dveju valuta: čvrste valute "tevtonskih" Evropljana sa severa i meke valute južnih država Latina. Danas, skoro 150 godina kasnije, njegov zaključak zvuči začuđujuće aktuelno: "S obzirom na trgovačke aktivnosti Tevtonaca i relativnu mlitavost latina prednost će imati tevtonski novac."

Autor: Andreas Beker / Andrea Jung-Grim
Redakcija: Jakov Leon