Profesionalni život mašinovodja
5. oktobar 2007.
Keln, glavna železnička stanica – tu je zaposleno 400 železničara. Jedan od njih je Daniel Lajstner. 27.mogodišnjak je još u detinjstvu zacrtao šta želi da radi:
«Poklon koji sam dobio za 6. rodjendan bilo je gvozdeni voz i time se uklopio u kliše: dete dobije lokomotivu, a kad odraste postane železničar. Tako je bilo sa mnom i ja sam ostvario taj san.»
Već osam godina Danijel Lajstner je mašinovodja na kratkim relacijama. O svom snu, ili onome što je od njega ostalo kaže:
«Čim sednem u moju lokomotivu i vrata se zatvore, počinje moj posao iz snova, a to je da upravljam mašinom. Ali u svemu ostalom nema nikakvog zadovoljstva.
Pre svega zbog radnog vremena u smenama i načinu na koji se rasporedjuju.
«Moja služba je počela jutros u 4 sata i 20 minuta. U 13 sati se završava moja smena. Kod nas u svako doba dana može da počne radno vreme. Ponekad jutarnja služba počinje u 5.40, ili u 2.15. Ne postoji nikakva granica.
Ovakve neregularnosti pogadjaju Danijelov privatni život. Od članstva u teniskom i fudbalskom klubu je davno morao da odustane. U krugu njegovih kolega je zbog toga propalo više brakova. Pauze tokom radnog vremena mašinovodje takodje nisu moguće, kao ni odlaženje do toaleta. On tokom vožnje mora u taktu da odgovara na impulse bezbednosnog sistema. Ponekad Danijel u vozu ima do 500 ljudi. Za njegov odgovoran posao železnica mu mesečno plaća oko 1500 evra neto. To je isuviše malo smatra sindikat železničara GDL. Danijel je član sindikata. On kaže da je njegov poslodavac, Železnica AG poslednjih dana proigrao mnogo simpatija medju mašinovodjama zbog tvrdokornosti u pregovorima oko nadnica i uslova rada.