Prodire svetlost u Bukurešt | Evropa | DW | 10.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Prodire svetlost u Bukurešt

Površina Bukurešta je preplavljena svetlošću, ali iza nje je skrivena mračna tajna. Sada će svetlost polako početi da prodire u dubine i osvetliti ljude koje je dotakla istorija. Piše Katalin Floresku.

default

Zloglasni zatvor Ramniču Sarat iz pereioda komunizma

Ruku na srce! Šta Vam pada na pamet kada kažem „Bukurešt“? Kanda ne mnogo; možda i mešate taj pojam sa Budimpeštom. Dakle, još jednom: Bukurešt, Rumunija. Neki se možda sećaju slika iz 1989, kada je svrgnut komunistički diktator Čaušesku. Slikâ velikog trga pred zgradom Centralnog komiteta Komunističke partije gde su se okupile stotine hiljada ljudi da bi klicale vođi.

Sa balkona te zgrade Čaušesku je hteo da umiri narod. To mu nije uspelo. Krenula je svojim tokom prva revolucija koja je uživo prenošena preko televizije. Mogli bismo je nazvati i „parodijom“, da je osim Čaušeskua i njegove isto tako omražene supruge Elene nije platilo životom još mnogo nevinih ljudi. Do danas je ostalo nerazjašnjeno šta se stvarno događalo i ko je vukao konce iz pozadine. Ta maskarada je označila početak rumunske demokratije, ali je i majka svih teorija zavere koje do danas utiču na politički život.

Neki možda imaju pred očima monstruoznu kuću koju je diktator sagradio na jednom proplanku, na mestu sa kojeg je zbog toga uklonjeno idilično naselje zvano „Uran“. Danas moji prijatelji, kada pokazuju gde su živeli kao deca, pokazuju u prazno. Svuda su napuštena zemljišta oko ogromne zgrade koja je više neukusna i rogobatna palata nego kuća, a više košmar nego palata. Zidalo je dvadeset hiljada vojnika i prinudnih radnika, a sedamdeset hiljada ljudi je raseljeno u montažne stambene blokove. Još postoje patrljci ulica u kojima su nekad bile vile i bašte. Čitav grad mora da podnosi fantomske bolove.

Za vreme mog boravka u Bukureštu ove godine sa prozora mog stana sam gledao na majušno i zapušteno zadnje dvorište. Na jednoj strani je jedna žena redovno prala prozore; to je činila apsolutno posvećena čistoći i kristalnoj providnosti, iako se fasada oko prozorskih okvira krunila. S druge strane dvorišta bila je zadnja strana državnog arhiva, gde je moglo da se pogleda u akta koja je bivša komunistička vlast formirala o svojim građanima. Da, i tupa rumunska njuškala su imala maniju gomilanja akata – kao i Štazi.

Pre nego što sam saznao kojoj instituciji pripada ta zgrada, mislio sam da se tamo gaji marihuana, jer su svetla bila upaljena danju i noću tokom dva meseca. Kao da je neko bukvalno hteo da osvetli prošlost. Da bih mogao da zaspim, navlačio sam najtamnije zavese. Tako mi je Sekuritate indirektno, i dugo posle svog raspuštanja, ukrala san.

Istina je da nosioci političkih odluka ne shvataju ozbiljno suočavanje sa komunističkom prošlošću a ni kažnjavanje počinilaca, u zemlji u kojoj su posle dvadeset godina demokratije osuđena samo dva batinaša starog sistema. Dva stara čoveka koja će uskoro umreti. Umreće uskoro i poslednje žrtve koje su još žive; stare žene i muškarci koji su najčešće bez razloga i kao politički zatvorenici bili slani u radne logore i komunističke kazamate.

Prve večeri u Bukureštu sam otišao u moj omiljeni kafe „Van Gog“. Tamo gde su donedavno crepovi padali sa krovova a kuće i balkoni morali da budu poduprti drvenim gredama – sa nekima je i danas tako – ređa se pab do paba. Kakofonija buke, srkanja piva i žamora zamenila je tišinu koja je bila polegla na ovu četvrt nakon što su diktatorovi gradski planeri odlučili da je ostave na miru i posvete se dizanju fašistoidne činovničke četvrti oko Kuće naroda.

Autor Catalin Dorian Florescu

Katalin Floresku, rumunski pisac koji već decenijama živi u Švajcarskoj

To su dva pola istog grada – međusobno udaljena manje od sto metara vazdušnom linijom. S jedne strane četvrt koja podseća na urbanističke vizije Hitlera i Musolinija, ili na Severnu Koreju. S druge strane pognute, izdužene kuće starih trgovaca i trgovačke četvrti podignute pre više vekova oko prvog kneževskog poseda.

Taman što sam seo, pojavio se star, mršav i strašljiv čovek koji je obilazio stolove pokušavajući da proda neku od četiri-pet knjiga koje je nosio. One su me podsećale na moje detinjstvo. Tog čoveka niko nije primećivao. Ovde je svetlo gorelo da bi osvetlilo pića i glatke fasade gostiju. Nova vremena žele da stara budu pokopana i zaboravljena.

Čovek mi je ispričao da je od dvadeset hiljada knjiga iz svoje biblioteke prodao osamnaest hiljada – da bi finansijski pomogao svom bolesnom sinu. Rekao je i da je pedesetih godina, kao osamnaestogodišnjak, umesto svog oca osuđen na dvadeset godina radnog logora. Otac se obesio u šumi kada je saznao da treba da bude uhapšen. Sudbinu ovog čoveka deli još nekoliko hiljada starih muškaraca i žena u Bukureštu. Ljudi prolaze pored njih i ne slute da ih je dodirnula istorija.

U Rumuniji postoji nešto malo civilnog društva, fondacije i udruženja se staraju o suočavanju sa prošlošću, žrtve smeju da govore o školama, a postoji i čitav niz istorijskih studija i zbornika sa izveštajima svedoka. Nadam se da to neće ostati samo mrtva slova.

Gotovo do kraja mog boravka u Bukureštu izgledalo mi je da bi žgoljavo i jadno drvo u zadnjem dvorištu daje za pravo. Raslo je pored golog zida od cigala. Na njegovim granama se nikad nisu odmarale ptice. A onda, pred moj odlazak, na vrhovima grana su se pojavili neki listovi. Na levoj strani, žena je predano čistila prozore, na desnoj je gorelo večito svetlo.

*Pisac Katalin Dorijan Floresku je rođen 1967. u Rumuniji a od 1982. živi u Švajcarskoj. Za roman „Jakob je odlučio da voli" je 2011. dobio nagradu švajcarskih izdavača. Sredinom septembra će objaviti zbirku priča „Pupak sveta". Tekst je deo naše serije Moja Evropa u kojoj subotom objavljujemo kolumne autora sa istoka i jugoistoka kontinenta. Ostale tekstove naći ćete ovde:Moja Evropa

DW.COM