„Prljavi“ novac za humanitarce | Politika | DW | 26.07.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

„Prljavi“ novac za humanitarce

Sve više nevladinih ili humanitarnih udruženja ne samo da prima novac, nego sklapa „partnerstva“ sa međunarodnim koncernima – koji zapravo deluju protiv temeljnih načela tih nevladinih organizacija.

Početkom jula 2012. je porparol američkog ministarstva pravosuđa Džems Kol izvestio o najvišoj globi protiv neke kompanije u istorioji američkog pravosuđa: britanski farmaceutski koncern Glakso-Smit-Klajn (GSK) se kažnjava sa tri milijarde dolara. Dokazano je da je taj farmaceutski koncern stotinama lekara davao „poklone“ – besplatna letovanja na Havajima ili karte za koncert Madone. Lekari su za uzvrat pozvani da deci prepisuju antidepresiv Paksil. Već je i takva korupcija loša, ali dolazi još gore: Paksil uopšte nije dopušten da bude prepisan deci. Koncern je priznao da je krio istraživanja koja su ukazivala na opasnost od tog leka.

Nekoliko meseci kasnije je u selo u pustoši Kenije na istoku Afrike bila pozvana i televizijska ekipa britanske televizije ITN. Uredno je snimala i kasnije objavila snimak dva gospodina ležerno obučena samo u lagane pantalone i košulje kako razgovaraju sa siromašnom seljankom. Jedan od te gospode je Ser Endrju Viti, predsednik uprave koncerna GSK kojeg je britanska kraljica upravo uzdigla u plemstvo. Isto tako je upravo izabran kao dekan Univerziteta u Notingemu čija farmakološka istraživanja (možda će vas začuditi) finansira GSK. Ser Endrjua vole i deoničari koncerna: 2012. je koncern ostvario dobit od deset milijardi evra, tako da je i te tri milijarde američke globe koncern jedva i osetio.

Mazanje očiju ili pomoć humanitarcima?

Ali još je zanimljiviji drugi gospodin koji se nalazi u toj afričkoj pustoši: to je Frederik Forsajt, čelnik ugledne britanske humanitarne organizacije za pomoć deci Save the Children. Ovo udruženje je upravo sklopilo „sporazum o partnerstvu“ sa farmaceutskim koncernom GSK vredan 20 miliona evra.

Takvo partnerstvo nije izuzetak. Već godinama sve više međunarodnih koncerna sklapaju partnerstva sa nevladinim organizacijama. To su učinili i naftni koncerni poput Eksona ili Ševrona, farmaceutski giganti poput GSK-a ili Pficera, prehrambeni koncerni kao što su Unilever, Koca-Kola ili Pepsiko... Svi oni direktno ili preko sopstvenih fondacija sarađuju sa međunarodnim humanitarnim udruženjima poput Save the Children, World Vision, Care International ili Oxfam. Sva te udruženja otvoreno priznaju saradnju na svojim internet-stranicama.

Da li onda takve humanitarne organizacije zaista mogu da deluju humanitarno, ako im je partner koncern čiji je jedina briga zarada – i to posebno u nerazvijenim i zemljama u razvoju? Kanadska ekonomistkinja Ženevjev Lebaron je napisala i knjigu o takvim „nečistim“ saradnjama i tamo objašnjava: „Čitav niz tih partnerstva je nastao nakon finansijske krize 2008/09. kad je uveliko bila pod znakom pitanja želja za rastom takvih koncerna i njihova socijalna verodostojnost. Partnerstvom s sektorom NVO žele da povrate verodostojnost jer ne žele više da budu predstavljeni kao uzročnici problema kao što su klimatske promene i izrabljivanje trećeg sveta, nego kao deo rješenja. A koncerni povrh toga koriste i ugled tih udruženja kako bi prodavali više svojih proizvoda i brže se širili po svetu.“

„Odlično je što ima gladnih!“

Ne treba imati nikakvih iluzija o motivima međunarodnih koncerna i odličan primer su reči Pola Polmana, predsednika uprave prehrambenog koncerna Unilever, na susretu vodećih privrednika u Njujorku prošle godine. „Šest miliona dece mlađih od pet godina koji svake godine umiru od zaraznih bolesti nude veličanstvenu priliku da prodamo (naš) sapun. 800 miliona ljudi koji uveče u krevet idu gladni nude veličanstvenu priliku za ekspanziju našeg prehrambenog sektora.“

Venezuela Coca Cola Werbung in Caracas

Velike kompanije kupuju ugled masnim donacijama

Motiv nevladinih organizacija za saradnju je naravno u prvom redu novac za sve njihove projekte, novac kojeg inače večito manjka. Ali privlači ih i što im koncerni nude svoju logistiku, baš kao i tehničko i trgovačko iskustvo u poslovanju diljem sveta. S druge strane se nadaju da će, ako su već partneri, moći da utiču na poslovne odluke tih koncerna, više nego što bi uspeli protestima pred ulazima u sedišta tih multinacionalnih kompanija.

Ali cena je visoka – i nevladina udruženja ne mogu izbeći da je ne plate. Save the Children je organizacija čiji je glavni cilj dobrobit dece i maloletnika na čitavoj planeti – i kako onda može postati partner farmaceutske firme koja je platila kaznu jer je opasne lijekove nametala – deci? Predstavnici ove humanitarne organizacije nisu bili spremni na razgovor, ali su nam ipak poslali saopštenje: „Uviđamo da naša saradnja sa jednom farmaceutskom kompanijom kao što je GSK sadrži i rizike. Ipak, verujemo da je više prednosti u saradnji. Jer takvim partnerstvom možemo mnogo više da učinimo u našem osnovnom zadatku, da pomognemo deci.“

Hod po tankoj žici

Humanitarne organizacije redom naglašavaju da i u takvim partnerstvima međunarodni koncerni „uvažavaju“ nezavisnost organizacija i ne upliću se u njihovu delatnost, pogotovo ne sa svojim komercijalnim interesima. Ali već i organizacija Save the Children u tome zaista mora da hoda po tankoj žici. Njeni sponzori su i prehrambeni koncerni – i baš niti jedan od njih se nije proslavio proizvodima koji se makar i približno mogu zvati „zdravim“.

Redovno su to napici, jela i poslastice sa puno previše šećera, kalorija i masnoća i redovno su im glavna ciljna grupa deca i mladi. Save the Children jednostavno ne može da protestuje protiv politike onih koji im daju milione i prisiljena je da okrene glavu kada se radi recimo o problemu gojaznosti ili dijabetesa kod mladih. Ali ima i udruženja čija partnerstva još direktnije protivreče njihovim zalaganjima i težnjama.

Na primer humanitarna organizacija Oksfam: ona ima predstavništva u 17 zemalja i sa jednom milijardom prihoda godišnje smatra se zdušnim borcem za siromašne ovog sveta. Oksfam se 2013. pozabavio poslovanjem deset najvećih prehrambenih koncerna, ali samo po pitanju njihovog odnosa prema zaposlenim ženama i radnicima uopšte, njihovog poštovanja prema poljoprivrednicima i kako se odnose prema prirodnim resursima poput vode i klime.

Ali koliko su zdravi proizvodi tih koncerna, o tome nisu objavljene nikakve vesti. Treba znati da Koka-Kola finansira Oksfamova ispitivanja o pitkoj vodi, Unilever finansira Oxfamova istraživanja o vodi i higijeni u Tajlandu, Kambodži i Meksiku. Štefen Kisner, portparol Oksfama za Nemačku, tvrdi: „Ta saradnja ne menja ništa u našem temeljnom kritičnom stavu prema tim preduzećima i onome što zaista ima negativne posledice.“

Šta će biti sa utajama?

Oksfam svakako svoju socijalnu misiju shvata ozbiljno pa tako je početkom ove godine pokrenuo akcije ju protiv izbegavanja plaćanja poreza od strane međunarodnih koncerna. Krajem 2014. je procurilo da oko 1.000 multinacionalnih kompanija punih deset godina prebacivalo svoju dobit u Luksemburg. A tu je reč o više stotina milijardi evra dobiti, a svaki cent manje plaćen za porez, znači cent manje za škole, bolnice, puteve... „Milijarde nisu plaćene za porez i (firme) to čine uvijek iznova. Rafinirani profesionalci u izbegavanju poreza, vešto motanje sa brojkama i lukavo vođenje poslovnih knjiga... Njihov plan je prožet pohlepom. Oni nas varaju za naš novac od poreza koji nam je nužno potreban“, piše u letku Oksfama.

Iz nalaza poresknih istražitelja je jasno da u tome nisu učestvovali samo koncerni, nego i čitav niz savetničkih kancelarija koje su svojim mušterijama objasnile kako da plate što manje poreza. Jedna od takvih kancelarija je Price Waterhouse Coopers. Hoće li se Oksfam vatreno boriti i protiv njih? Jer Rozalind Konvej, direktorka Oksfama za Ameriku, donedavno je paralelno bila direktorka baš u pomenutoj savetničkoj kancelariji. Direktorka Oksfama Dabi Cai je i dalje rukovodeća osoba u savetničkoj firmi KPMG – koja se takođe optužuje da je pomagala gigantima u begu u poreske oaze. A Merdžori Skardino, članica nadzornog odbora britanskog Oksfama, bila je šefica britanske izdavačke kuće Pirson u doba kad je ona, posve legalno, stotine miliona evra dobiti ostvarene u Velikoj Britaniji prebacila u Luksemburg da ne bi platila porez.

Još ima idealista…

I kod tog primera Štefen Kisner iz nemačkog Oksfama tvrdi: „Te osobe ne sede u institucijama Oksfama zbog funkcije koju imaju u svojim preduzećima. Oksfam je nezavisna organizacija i ima jasan cilj, pravedan svet bez siromaštva.“

Ne treba imati niti najmanje sumnje da u svim humanitarnim organizacijama ima čitavo mnoštvo dobrovoljaca koji veruju u ideale i svaki trenutak svog slobodnog vremena, bez centa nadoknade, provode u želji da pomognu drugima. Ali saradnja sa međunarodnim koncernima, kako otkiva kanadska ekonomistkinja Lebaron, počela je korenito da menja nevladine organizacije. „One su se pretvorile u institucije koje deluju u čitavom svetu. Njima se upravlja kao komercijalnim koncernima. Niži saradnici, a pogotovo praktikanti i dobrovoljci, nemaju baš nikakvo pravo glasa. Komercijalizovan je i postupak prikupljanja donacija. Ova udruženja se danas sama smatraju u najvećoj meri komercijalnim firmama, a ne više radikalnim organizacijama sa demokratskom strukturom.“

FAO Konferenz Internationale Konferenz für Ernährung ICN2

Veliki uticaj i na Ujedinjene nacije Koje zavise od donacija

Tako Save the Children danas u čitavom svetu ima oko 14.000 stalno zaposlenih saradnika, kod Oksfama ih je oko 5.000. A dok praktikanti i dobrovoljci rade praktično bez nadoknade, njihovi šefovi primaju plate kakve se već mogu meriti sa onima predsednika uprava međunarodnih koncerna. Tako Save the Children International koja se finansira donacijama plaća svojoj šefici, bivšoj danskoj premijerki Hele Torning-Šmit gotovo 345.000 američkih dolara godišnje i to prema sopstvenim navodima. Rejmond Ofenhajzer, šef američkog ogranka Oksfama koji se također financira samo donacijama, prima prema navodima američkog Charity Monitora 485.000 dolara godišnje.

Ravni predsednicima država

Interese nevladinih udruženja i međunarodnih koncerna je sve teže razlikovati. Njihovi predstavnici po pravilu sede i u mnogim izvršnim telima koja savetuju Ujedinjene nacije, poput Svetske organizacije za ishranu i Svetska zdravstvene organizacije (SZO). Biraj Patnaik, koji je na čelu indijske „Kampanje za pravo na hranu“, i koji sam sedi u nekim od tih institucija, tvrdi da jedva može prepoznati razlike u nekim inicijativama: „U međuvremenu direktori privatnih fondacija u tim telima imaju gotovo jednak status kao predsednici država. Tako mogu uticati na odluke mnogo više nego što mogu udruženja civilnog društva kao što je naše. Već pukom snagom njihovog novca te fondacije određuju smer socijalne politike.“

Treba se podsetiti da je načelo organizacije poput SZO da 20 odsto svog budžeta puni prihodima svojih članica – dakle država članica UN, a 80 odsto donacijama. Tako i ispada da u blagajnu WHO stiže više novca iz jednog farmaceutskog koncerna poput Glakso-Smit-Klajna nego iz bogate Nemačke. Uzgred: treba li se onda pitati koji je motiv SZO da snizi „normalan“ nivo šećera u krvi tako da se milionima ljudi prepisuje lek pod dijagnozom „sumnje u dijabetes“? Ili da se spusti granica „normalnog“ krvnog pritiska? Ili holesterola?

Reklama