Prizivanje čvrste ruke protiv korone | Evropa | DW | 21.11.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Prizivanje čvrste ruke protiv korone

Ankete govore da bi većina Nemaca odustala od sloboda da bi se zaštitila od bolesti koja se predstavlja kao Crna smrt epohe. I mediji ohrabruju političare da budu stroži. To je opasna stranputica, piše Nemanja Rujević.

Dramatični apeli i sve oštrije mere - uz podršku građana

Dramatični apeli i sve oštrije mere - uz podršku građana

Nemačka je ponovo u lokdaun-spirali. Dan za danom predlažu se nova, sve oštrija pravila, i niko se ne usuđuje da pomišlja na popuštanje mera.

Na neuspeh je osuđen svaki pokušaj da se prokljuvi koje od mera i zašto tačno političari drže za primerene. Recimo, ljudi mogu da idu frizeru, ali ne na pedikir. U učionicama su naša deca zajedno sa trideset drugih, ali moguće da će uskoro u slobodno vreme moći da se viđaju sa jednim jedinim drugom ili drugaricom.

Čini se da ulogu u donošenju odluka ne igraju ni saznanja Instituta „Robert Koh“ o tome gde je rizik od zaraze posebno veliki. Na primer, restorani ne spadaju u rizična mesta pa su ipak pod ključem.

Upravni sudovi su već ukinuli niz mera kao „nesrazmerne“ ili „nedovoljno utemeljene“. Širom Nemačke ukidano je ograničenje rada lokala ili zatvaranje teretana, zabrana prijema turista ili obaveza da se maska nosi na celoj gradskoj teritoriji.

Istina, oni koji donose odluke nisu u zavidnom položaju. Nije da političari poseduju tajni katalog efikasnih i zaista neophodnih mera, a onda namerno donose još strožije da bi podjarmili narod – mada ima ljudi koji veruju u takve ludačke teorije.

Ipak, Savezna vlada i poneka pokrajinska vlada kao da su manje vođeni dokazanim faktima, a više gonjeni strahom stanovništva i histeričnim naslovima. Kao da neprestano moraju da donose nekakve mere, i to uvek oštrije. Načelo srazmernosti se često zaboravlja.

Učestali izgovor za to je da navodno premalo znamo o virusu te da je bolje preduzeti previše nego premalo. Ali taj argument se potrošio još na proleće. Prve vakcine stižu, a nemački zdravstveni sistem, uprkos rastu broja zaraženih, nije ni blizu kolapsa. Odavno znamo kako se virus širi i za koje rizične grupe je opasan po život.

Ali znamo i koliko lokdaun može biti opasan za psihičko i telesno zdravlje i kako ruinira ekonomiju i društveni život. Sociolozi već upozoravaju da nastaje „generacija korone“, današnja omladina koja će dugoročno patiti od posledica.

Pa ipak, svo to znanje kao da uzmiče pred kolektivnom psihozom. Ima li boljeg dokaza od nepojmljive popularnosti koju je tokom pandemije dostigao bavarski premijer Markus Zeder? Iako statistike zaraza u Bavarskoj ne govore da je Zeder bio posebno efikasan, on je u ispitivanjima javnog mnjenja maltene proglašen za idućeg nemačkog kancelara.

„Tokom krize se često traži otac“, rekao je Zeder još krajem marta. Očito se i tobože prosvećeni Nemci oslanjaju na tatu. O tome govore visok i stabilan procenat podrške za mere koje vlast donosi u borbi protiv korone.

Feljtonista Frankfurter algemajne cajtunga već postavlja „uznemiravajuće pitanje“, naime da li je otvoreno društvo manje primereni odgovor na globalne pretnje od autoritarnih sistema? Nažalost, kolege su u pravu – moramo da pričamo o nečemu što je doskora bilo nezamislivo: da li je pretnja sačinjena od opasnog virusa i prateće panike hipnotisala Nemce u toj meri da zbilja žude za čvrstom rukom?

Čak i mnogi novinari ne insistiraju na parlamentarnoj debati, na mudrim i minimalnim ograničenjima javnog života, već namesto toga od političara traže „jasne reči“ i „hrabrost“ da zaključaju građane u ime javnog dobra. Umesto da novinari preispituju politiku, oni je više ohrabruju na strogoću.

Autorka Jagoda Marinić je nedavno u Zidojče cajtungu primetila „preveliku opreznost“ prema politici u medijskom diskursu. Toliku, da je ministar zdravlja Jens Špan samoinicijativno priznao da su mere tokom prvog talasa bile preterane – na to ga nisu naterali mediji svojim kritičkim pitanjima. „Da li je odsustvo kritike najednom postalo vrlina?“, pitala se Marinić.

Postoji opasnost da se razvodni načelo političke odgovornosti. U demokratiji političari ne smeju dobiti poštedu od obaveze da polažu račune – čak ni onda kada se suočavaju sa teškom, možda do sada neviđenom krizom.

Čak ni onda kada ima indicija da bi većina građana odustala od svih sloboda kako bi se zaštitila od bolesti koja se predstavlja kao Crna smrt naše epohe.

Ko žudi za autoritarnom efikasnošću poput one u Kini, morao bi da prihvati sve što uz to ide. Onda nam recimo neće trebati parlamenti i nezavisni sudovi. A medijska debata bila bi izlišna. Tamo gde otac lupa šakom o sto, deca moraju da drže jezik za zubima.

Pogledajte video 13:45

Nevidljive posledice korone

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama