Mnogi sada kažu da ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel (SPD) nije ni morao nedavno ponovo da pokuša da posreduje u slučaju Indžirlik. Bilo je jasno da je povlačenje nemačkih vojnika iz Turske neminovno. Predugo je turska vlada vukla za nos Bundestag. Dakle, dobro je što je sada situacija jasna: turska strana zna da ima adut manje protiv Nemačke, a Nemačka javnost zna da njena vlada neće da trpi baš sve od predsednika Erdogana.
Ucenjivači ne vole dugo da pregovaraju
Da li je sve ovo moglo da se uradi ranije i sa manje buke? Verovatno ne. Jer laviranje nemačke politike koje je trajalo mesecima, zaista nije bilo prijatno gledati. Ipak, to nije bila greška – naprotiv. Nemačka diplomatija se trudi da uspostavi dijalog – do granice samoodricanja – mada je većina Nemaca sada uverena da je Turska pod Erdoganom najgori mogući partner. Ipak, isplati se trezvenost kao što ju je pokazao Gabrijel prilikom svog poslednjeg pokušaja posredovanja u Ankari. Čak i ako su turski ministri pre njihovog ustavnog referenduma Nemce nazvali nacistima, mi smo ostali civilizovani. Nemački ministar je odgovorio na osnovu slobodarsko-demokratskog reda, vrlo strpljivo.
Principijelnost, čak i ako to ekonomski boli
Takvu principijelnu spoljnu politiku želimo u mnogim drugim oblastima u kojima Nemačka sarađuje s Turskom. Jer, vrednosni kompas tu često nedostaje, posebno u ekonomskim odnosima. Nemačka je do sada jasno razdvajala ekonomiju i politiku. Kako drugačije razumeti kada jedan visoki predstavnik privrede, posle turskog ustavnog referenduma, zahteva da se sada brzo i tiho vrati na uobičajeno poslovanje. Ozbiljno? 50.000 političkih zatvorenika, parlament koji nema nikakvu moć zahvaljujući montiranom referendumu, a nemačka privreda to sve hoće samo da zaobiđe i nastavi kao da ništa nije bilo?
Čini se da je nemačka spoljna politika predugo slala pogrešne signale, čak i domaćem stanovništvu. Bilo bi dobro kada bi savezna vlada češće koristila ljudska prava kao kriterijum u spoljnoj trgovini. Ne jednoga dana, nego baš sada. To bi doduše dovelo i do internog spora, ali rezultat se verovatno ne bi svideo ucenjivaču sa Bosfora: jer sve slabiju tursku ekonomiju neće moći da revitalizuje samo kineski i ruski novac. Evropske investicije su neophodne, a ako Erdogan kao uslov za to mora da popravi situaciju u pogledu ljudskih prava, to bi za njega mogao da bude zdrav šok. Da, to će koštati nemačku ekonomiju. Ali koji to nemački preduzetnik stvarno veruje da su njegove investicije u Turskoj dugoročno sigurne?
Turska mora da isporuči dokaze
Dakle, dugoročno gledano, Nemačkoj se isplati da bude neprijatna. To se odnosi i na proizvoljna hapšenja stotine novinara, uključujući i Nemce Deniza Judžela i Mesale Tolua. To se odnosi i na jučerašnje hapšenje šefa turskog ogranka Amnesti internešenal Tanera Kilidža.
Ako su svi oni i ostalih 50.000 zatvorenika simpatizeri propovednika Fethulaha Gulena i državnog udara prošlog leta – zašto nema javnih procesa koji bi to dokazali? Zašto Turska neće međunarodne posmatrače, kako bi se zajedno obradio pokušaj državnog udara? Turska koja želi da je Nemačka tretira kao ravnopravnog partnera, mora pravno korektno da dokaže krivicu zatočenika. Ako joj to ne uspe, a od toga treba poći, to mora imati posledice. Ovo nije pledoaje za kaznene mere, već pledoaje da se ponovo ozbiljnije shvate sopstveni principi u spoljnim odnosima.