Priče o Evropi uz ćevape, šopsku i rakiju | Evropa | DW | 17.03.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Priče o Evropi uz ćevape, šopsku i rakiju

Ove godine je Plovdiv – stari Filipopel ili Filopolis, kako su ga zvali Grci i Rimljani – jedna od dve evropske kulturne prestonice. Istoričar Kristofer Nering dugo poznaje ovaj grad i za DW piše šta u njemu prepoznaje.

Kada sam prvi put stajao na jednom od (danas samo) šest plovdivskih brežuljaka, Bugarska je još bila daleko. Nije još bila u Evropskoj uniji, ni na papiru, ni u glavama. Pa tako ni na mom radaru. Bilo je to moje prvo putovanje od dečjih dana u inostranstvo van EU.

Ali svet može da bude i vrlo mali. A kada danas mislim na Plovdiv, ne mislim na Bugarsku, već na Evropu. Moj pogled na taj grad u centralnoj Bugarskoj u dolini Marice između balkanskog i rodopskog pobrđa, u sudbonosnoj evropskoj godini 2019. podvlači ono što čini Evropu i EU: nema rešenja svih problema niti njihovog odsustva, niti onog „živeli su srećno doveka“ – ali, horizont je proširen, prostor je delom zajednički, delom podeljen, u njemu nije sve bolje, ali je mnogo toga sraslo.

Ove godine je EU u Plovdivu ponovo prisutna kao što to nije bila još od onih euforičnih dana pred pristup 2007. Jer, ovaj grad je (zajedno sa italijanskom Materom) ove godine kulturna prestonica Evrope. Tako je Evropa tokom čitave godine u gostima u Plovdivu. To je prvi put da je ta čast pripala Bugarskoj, a pravo je čudo što je Plovdiv uspeo da iz konkurencija izbaci čak i glavni grad Sofiju.

Grad smešten na sedmorim istorijskim brežuljcima, u kojem su svoje tragove ostavili Tračani, Grci, Rimljani i Osmanlije, stekao je poene sa svojom istorijom i svojim kulturnim značajem, a svakako je tome doprineo i njegov istorijski amfiteatar usred Starog grada.

Nada Evropa se vratila u Plovdivu, „Zajedno“ – to je moto kulturne prestonice 2019. Sigurno nisam jedini koji je imao teškoća da se priseti kada su te dve ideje proslavljane sa ovakvim entuzijazmom. Jer, kada se pogleda u bilo koje evropske dnevne novine između Porta i Bukurešta, Dablina i Palerma, ovaj kontinent ne drži baš mnogo toga na okupu. A nada u veće zajedništvo je – blago rečeno – nekada bila veća nego u godini „Bregzita“.

Bugarska nije izuzetak u opštoj krizi EU. S jedne strane, stotine hiljada Bugara su od pristupa EU otišle u zapadnu, severnu i centralnu Evropu. Kao radni migranti, studenti, ili kako to može da se pročita u svakoj drugoj udarnoj vesti u Bugarskoj – kao socijalni migranti. I dok je deo Bugara u ovoj ili onoj formi profitirao od evropske slobode kretanja i solidarnosti, ta zemlja se pridružila onima koji na migraciju – shvaćenu kao priliv ljudi iz zemalja van EU – gledaju sa posebno velikom skepsom.

Prošlo je gotovo 13 godina otkako su Plovdiv i Bugarska proslavili pristup EU. Tada su svi bili sigurni da će sve biti bolje, da će biti novih radnih mesta, da će plate da se povećaju a korupcija da se smanji, da će se povećati i životni standard, a opasti kriminal. I da će svi moći slobodno da putuju, kao ponosni građani EU, bez dosadnih viza i ograničenja. Ljudi su mislili da neće više biti Balkanci, već Evropljani prve klase. Smatralo se da će se EU već nekako pobrinuti za to.

Veliki deo tih nada je u narednim godinama izneveren. Ubrzo se pokazalo koliko EU, osim kada su u pitanju tople reči ili reči upozorenja, zapravo malo može da doprinese svakodnevici. Korupcija, plate, infrastruktura i kvalitet života, to su sve stvari o kojima su svi i dalje morali sami da se staraju. Entuzijazam je jenjao, rezignacija se proširila, i u Plovdivu i u Evropi.

„Zajedno“ kao moto evropske prestonice kulture Plovdiva, prema rečima gradonačelnika Ivana Toteva, trebalo bi da obuhvati zajedništvo religije (pravoslavlje, katolicizam, jevrejstvo i islam) kao i naroda (Bugari Turci, Romi i Jermeni) u Plovdivu – sa njegovom hiljadugodišnjom istorijom.

Moto se metaforički uklapa i u evropsko osećanje koje je dospelo u krizu. Ono što razdvaja, bilo da je reč o poreklu, nacionalnosti, religiji, polu, seksualnoj orijentaciji, pa i socijalnom statusu i načinu ishrane, kao da je na čitavom kontinentu, a možda i u čitavom svetu, poslednjih godina dobilo veći značaj nego zajedništvo.

Christopher Nehring, Historiker, Berlin

Kristofer Nering

Dosad Bugarska nije davala veliki doprinos premošćavanju tih razlika – ni u zemlji ni na Evropskom nivou. Utoliko taj moto može postati izraženiji – ako u godini Bregzita iz Plovdiva dođu novi impulsi evropskog „zajedno“.

To je Plovdiv već jednom uspeo – doduše, samo za mene lično. Plovdiv je proširio moj lični svet – i za mene će uvek biti moj prvi aktivan susret sa Bugarskom i EU. Slično će biti mnogim turistima koji tokom ove godine budu prošli kroz ovaj grad. To ne mora biti loše. Naprotiv: to je dobar osnov za upoznavanje Bugarske.

To se najbolje može uz rakiju i šopsku salatu – koja je i nacionalno jelo jer su njeni sastojci: paradajz, krastavac i beli sir u bojama bugarske zastave. Kada sam tu misao prvi put glasno izgovorio, gledali su me čudno. To očito niko ranije nije primetio.

Tu treba dodati i kačkavalj, žut i beo, te različite vrste mezetluka, sudžuk, pastirmu. A onda tek dolaze: meso sa roštilja, musaka, đuveč, ćufte, ćevapčići ili svinjski vrat. Sva ta jela su veoma važna. Ona su osnova ne samo za ugodno telesno osećanje, već i za političke diskusije (koje se prema dobrom običaju iz komunističkog vremena još uvek najradije vode u kafani). Gotovo je nemoguće provesti više od nedelju dana u Bugarskoj, a ne dobiti poziv od nekoga na baš takvu gozbu.

I šta bi bio bolji povod za to nego da se u godini evropske kulturne prestonice Plovdiva „zajedno“ za bugarskim stolom raspravlja o tome šta nas u Evropi spaja – ili razdvaja. I da se uz dobro bugarsko vino ili rakiju i dozu humora i ironije nazdravi Bregzitu, krizi EU, migraciji, socijalnom turizmu, te pobedi Bugarske nad Nemačkom u četvrtfinalu Mundijala 1994 – koji se u Bugarskoj još uvek frenetično slavi.

*Nemački istoričar Kristofer Nering, 1984, je šef istraživačkog odeljenja Muzeja špijunaže u Berlinu. Studirao je istočnoevropsku i noviju istoriju u Hajdelbergu i Sankt Peterbugu, a 2016. je doktorirao na temu tajnih službi. Tekst je deo naše vikend-serijeMoja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM