Preživljavanje u ruševinama Gaze

Šajaija je naselje koje se nalazi na istoku Pojasa Gaze, nedaleko od granice s Izraelom. U stvari čitava Gaza je „u blizini granice s Izraelom“. Na najširem mestu taj „pojas“ ima samo 12 kilometara. Tu živi 1,8 miliona ljudi.

Bilo gde da stanovnici Gaze ovih dana krenu, oni prelaze preko ruševina. U srušenim kućama traže bilo šta što je upotrebljivo. Sve je puno prašine koja je sve komade odeće i obuće obojila u sivo. Svuda se oseti zadah tela poginulih ljudi i životinja. Tela se još uvek nalaze ispod srušenih kuća i štala.

Sukobi su trajali pet nedelja. Gaza, taj uski, prenatrpani prostor, i ranije je bio simbol siromaštva u kojem ljudi žive kao u zatvoru i u izolaciji. Sada, povrh toga, na pojedinim mestima izgleda kao da je zgrade pogodio veliki zemljotres. Ipak, ne radi se o prirodnoj katastrofi. Iza tog uništavanja stoje ljudi i ono je sprovedeno planski, uveren je Raji Surani. „To je ono što smo mogli da vidimo od prvog dana. Ustanovili smo i zaključili da su to bili ciljani napadi.“ Za njega su cilj napada bili civili.

Rat bez primera u istoriji

Surani je pravnik i aktivista za ljudska prava. On je osnivač Palestinskog centra za ljudska prava i dobitnik Alternativne nobelove nagrade za mir. Ove vrele letne večeri sedi u svom malom vrtu u Gazi. Na nebu iznad njega čuju se izraelske bespilotne letilice. Surani je uveren da je Izrael počinio ratni zločin. „Ovaj rat je jedinstven i bez presedana u istoriji. On je užasan. Ja imam 60 godina i još nisam doživeo ovako nešto.“ I na prelazu između 2008. i 2009. godine, kada je Izrael sprovodio tronedeljnu vojnu operaciju „Topljeno olovo“, počinjeni su ratni zločini. Ali ne u ovolikoj meri. Ovoga puta ciljano su rušene stambene kuće, škole i bolnice. Izbeglo je pola miliona ljudi, neki od njih su u ruševinama iza sebe ostavili tela članova njihovih porodica.

Namerno ili ne, izraelski napadi su uterivali strah u kosti. Ljudi su bežali u panici. Više od 280.000 ljudi spas je potražilo u UN-ovim školama koje rade pod nadzorom organizacije UNRWA. Neki su se smestili kod rođaka i prijatelja. Neki spavaju na ulici. Ali niko nije bezbedan.

Neke porodice su, i pored toga što su pobegle i potražile neko utočište, stradale u napadima izraelske armije. To se dogodilo i Palestincu s nemačkim pasošem Ibrahimu Kilaniju, koji je poginuo u bombardovanju. Dva puta je bežao sa svojom porodicom. Prvo iz Beit Lahie na severu, ka Šajaiji, a potom u centar Gaze. Samo nekoliko sati nakon što je stigao u Gazu, zgrada u kojoj je boravio našla se na meti artiljerijskog napada.

Operacije na podu

Mesta nije bilo ni u bolnicama. U bolnici Šifa lekari su morali da ranjenike operišu na podu. Pacijenti su ležali po hodnicima. Često je više pacijenata moralo da deli isti krevet. U tu bolnicu nisu dolazili samo ranjeni i bolesni, već i izbeglice koje su se sklanjale u bolničko dvorište. Lekar Gasan Abu Sita ovako opisuje situaciju: „Zamislite bolnicu koja ima mesta za 250 bolesnika i zamislite da u bolničkom dvorištu imate između pet i deset hiljada izbeglica u šatorima. Onda zamislite kako je kada u takvu bolnicu sa 250 kreveta pokušate da smestite 600 pacijenata.“ Medicinski uređaji su toliko stari da rđa sa njih tokom operacija pada u otvorene rane.

Gasan Abu Sita je Britanac palestinskog porekla koji trenutno živi u Libanu. On je u Gazu došao da pomogne kao član jednog medicinskog tima. Ekspert je za plastičnu hirurgiju, odnosno zbrinjavanje rana koje su nastale u ratu. Boravio je u mnogim konfliktnim područjima. Poslednji put je u Gazi bio pre nekoliko godina, tokom izraelske vojne operacije „Topljeno olovo“. Tada je ta armija koristila fosforne bombe i Abu Sita je morao da leči brojne teške opekotine. Ovoga puta imao je posla sa drugačijim ranama.

„Većinom se radilo o ranama nastalim u eksplozijama – od gelera, kao i o opekotinama. Užasavajuće je to što su veliki procenat ranjenih bila deca. Ona su činila najveći broj ranjenih, a mnoga od njih su u eksploziji izgubila ostatak svoje porodice.“

Tokom ofanzive poginulo je 448 dece. Među njima je posebno veliki broj novorođenčadi i vrlo male dece. Na fotografijama izgledaju kao da su nepovređena, kao da spavaju. Međutim, ubijena su udarnim talasom koji proizvode bombe, jer su dečija tela mnogo osetljivija, objašnjava Abu Sita. On je i sam otac trojice dečaka. Zbog toga ga patnja dece toliko i pogađa.

Tri sata struje svaki drugi dan

Najveći problem za lekare i pacijente predstavlja nedostatak redovnog snabdevanja strujom. Šifa i druge bolnice imaju, doduše, generatore, ali i oni se kvare. Skupi su, a skupo je i gorivo. Snabdevanje Pojasa Gaze strujom bilo je problematično i pre sukoba. Struje je uglavnom bilo samo par sati dnevno. Sada je situacija katastrofalna. Praktično nema više električne energije, navodi Adel El Habaš, generalni direktor elektrodistribucije. „Struju inače dobijamo iz tri izvora. Iz naše elektrane, iz Izraela i nešto malo iz Egipta.“

Izrael je bombardovao elektranu. Biće potrebno nekoliko meseci da se ponovo pokrene proizvodnja. Iz Izraela se sada isporučuju male količine struje. Oštećena je i mreža. „Trenutno na svakih 48 sati ima tri sata struje“, kaže El Habaš.

Nestašica struje ima dramatične posledice po snabdevanje vodom. Rebhiju El Šeiku iz vodovodnog preduzeća su suze u očima dok priča kako su sedmorica njegovih kolega ubijena dok su pokušavali da poprave vodovodnu mrežu tokom napada. Jedini izvor vode u Pojasu Gaze jesu podzemni izvori. Proteklih godina je zbog prevelikog korišćenja tih izvora u njih prodrla morska voda, pa su sada i bunari zagađeni. „Bunari u Pojasu Gaze od 2016. godine više neće biti za upotrebu. Ako se nešto ne učini, čitav sistem će do 2020. biti potpuno uništen“, navodi Al Šeik.

Prema jednom izveštaju Ujedinjenih nacija, čitav Pojas Gaze najkasnije 2020. godine više neće moći da bude nastanjen ljudima. Za mnoge Palestince koji su preživeli bombardovanje, to je već danas tako.