Preti nestašica građevinskog peska?
26. jun 2019.
Peska ima u izobilju i zato on mnogima deluje kao nešto što i nema svoju vrednost. Taj utisak vara, jer u nekim delovima sveta, recimo u Singapuru ili u pustinjskoj državi Ujedinjenim Arapskim Emiratima, građevinskog peska je toliko malo da mora da se uvozi. Pustinjski pesak, naime, nije dobar za gradnju.
Pesak se koristi za izgradnju zgrada i puteva. Veliki deo građevina danas se gradi armiranim betonom, a beton se 80 odsto sastoji od šljunka i peska (ostatak su voda i cement). I za gradnju puteva potreban je šljunak, pesak i drobljeni kamen. Za jedan kilometar autoputa potrebno je 216.000 tona peska, šljunka i drobljenog kamena.
Sve veća potreba za peskom i šljunkom
Ubuduće će potreba za peskom još više da poraste, jer s rastom broja stanovnika na planeti, raste i potreba za kućama, putevima, mostovima, aerodromima i drugim građevinama. U poslednjih 20 godina potreba za građevinskim peskom je utrostručena, procenjuju iz programa UN za životnu sredinu UNEP. Tačnih podataka nema, ali se procenjuje da se svake godine u svetu troši između 30 i 50 milijardi tona peska i šljunka.
S tim materijalom teoretski bi mogao da se izgradi zid oko ekvatora širok 20 i visok 20 metara – i to svake godine. I dok ljudi za svoje građevine troše sve više peska i šljunka, prirodi su potrebne hiljade godina da stvori novi pesak.
Na Zemlji ima dovoljno peska
„Mi u Nemačkoj imamo sreće jer raspolažemo praktično neizmernim količinama peska i šljunka“, kaže Harald Elzner iz Saveznog instituta za geografiju i sirovine (BGR). On smatra da je neozbiljno baviti se time kolike su te količine, ali je siguran da su one dovoljne za milenijume. „Mi u Nemačkoj ne moramo da strahujemo da bi moglo da dođe do nestašice građevinskog peska i šljunka“, kaže Elzner.
Pored toga, dodaje, na 90 odsto zemljine površine ima dovoljno peska. „Problema ima u nekim delovima Afrike i Azije“, kaže stručnjak za sirovine. O situaciji u Kini, verovatno najvećem potrošaču peska i šljunka, do sada se malo zna, ali „za sada nismo čuli da tamo ima problema“, kaže Elzner. Njegov zaključak glasi: „Potražnja za peskom i šljunkom je neizmerna, ali to je istovremeno sirovina koje ima najviše na svetu.“
U Nemačkoj ipak ima poteškoća sa snabdevanjem
Nestašice u Nemačkoj, dakle, nema. Ali ipak ima određenih poteškoća sa snabdevanjem. „Za građevinske radove ne može se, kao ranije, dobiti pesak i šljunak koliko se hoće. Danas mora da se čeka i do tri nedelje dok na raspolaganju ne bude dovoljno materijala“, kaže Elzner.
Prevelika potražnja utiče naravno i na cenu. Elzner očekuje rast cena peska i šljunka za pet do deset odsto godišnje. Ali, zašto se onda jednostavno ne vadi više peska i šljunka u Nemačkoj ako su zalihe tako velike?
Više od 99 odsto površina na kojima se nalaze zalihe peska i šljunka koriste se za nešto drugo, objašnjava Elzner. Na zaštićenim područjima prirode ili na područjima sa kojih se vrši vodosnabdevanje pesak i šljunak ne mogu da se vade, isto kao ni tamo gde je već izgrađena infrastruktura.
Slaba zarada zemljoposednika
Brojni zemljoposednici nisu spremni da stave na raspolaganje svoju zemlju za vađenje peska ili šljunka zbog slabe zarade. Oni naime, od nekog drugačijeg korišćenja zemljišta imaju i veću zaradu.
Raimo Benger, direktor Saveza proizvođača građevinskih materijala Vero, žali se na još nešto: „Mi nemamo manjak materijala već manjak koncesija“. Benger kaže da se jednostavno ne izdaje dovoljno dozvola za vađenje peska i šljunka. Često je prepreka Zakon o zaštiti životne sredine. Tako recimo Evropska unija propisuje zaštitu retkih vrsta, ali se ne proverava u svakom pojedinačnom slučaju da li bi ekonomska eksploatacija mogla da ide uz tu zaštitu vrsta, ljuti se Benger.
Može li vađenje šljunka da pomogne zaštiti vrsta?
Savez proizvođača građevinskog materijala naglašava da još tokom vađenja peska ili šljunka, ali i kasnije, nastaje životni prostor za retke vrste. To dobro zvuči. Ali, Kristijan Hvalek iz organizacije za zaštitu prirode Nabu iz Severne Rajne Vestfalije potvrđuje da recimo u iskopinama šljunka može nastati životni prostor za neke vrste, pa i one retke. „Ali druge vrste, pa i one ugrožene, tako gube svoj životni prostor“.
Uz to, iskopine šljunka zauzimaju mnogo veće površine nego ranije. Na mestu iskopina nastaju jezera veličine i do sto hektara. To ne ugrožava samo biljke i životinje, već i čoveka, naglašava Hvalek. „To su u doslovnom smislu otvorene rane za zalihe pitke vode, jer se uklanjaju slojevi šljunka koji štite vodu. Upravo uz Rajnu imamo velike rezervoare pitke vode koje štite i pročišćavaju zalihe šljunka i peska. Te površine mora bolje da se zaštite“, zahteva Hvalek.
Zalihe peska brže trošimo nego što možemo da ih odgovorno proizvedemo, kaže Džojs Msuja, direktorka UN- programa za životnu sredinu UNEP. Vađenje, dakle, mora bolje da se reguliše, pre svega zato što će, prema jednoj studiji Ujedinjenih nacija, potreba za peskom i šljunkom u svetu godišnje da raste za 5,5 odsto.