Presuda neće biti dovoljna

Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, kaže za DW da će ova presuda i narednih decenija otvarati krupna pitanja kako u obalsti prava, tako i u oblasti politike i moralnih standarda. Ne dovoljna tematizacija posledica ovakve presude, kaže Kandić, bila je glavni povod da se organizuje jedna ovakva regionalna debata:

«Ovaj skup govori o presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu. To je prva presuda kojom se utvrđuje državna odgovornost i naravo da to jeste jedno važno pistanje, uopšte, za uspotavljanje te pravde za nedela počinjena u prošlosti i u tom procesu suočavanja sa prošlošću. Činilo nam se da je došao trenutak, da baš u vezi sa donetom presudom, da se otvori jedna rasprava, koja će po mom dubokom mišljenju, trajati decenijama i decenijama».

Međunarodni sud pravde u Hagu, presudio je 26. februara. Ove godine, da Srbija nije odgovorna za genocid u Bosni i Hercegovini, ali da jeste kriva što nije sprečila masakr muslimana u Srebrenici u julu 1995. godine. Iako Srbije nije u obavezi da isplati ratnu odštetu, BiH će, ipak, imati pravo na «zadovoljenje». Po mišljenju suda, Srbije treba da pruži «simboličnu kompenzaciju» i, pre svega, uspostavi punu saradnju sa Haškim tribunalom i izruči optužene za ratne zločine, a posebno Ratka Maldića.

Mnogi stručnjaci tvrde da će suočavanje sa posledicama ovakve presude biti jednako izazovno kako za društvo u Srbiji tako i za društvo u BiH.

Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle, kaže za DW, kaže da bi za dalje procese pomirenja između dve zemlje Srbija morala ispoštovati sve ono što joj je sud u presudi i naložio:

«Bilo bi za očekivati da institucije Srbije ispoštuju ono što je sud naložio da urade, jer bi se time počelo vraćati poverenje u institucije jedne države. To mislim, isto tako, i u Bosni i Hercegovini. Ovo je jedan početak pomirenja, koji će ići jako teško, zato što ovu presudu u BiH mnogi zloupotrebljavaju radi sticanja određenih političkih ciljeva, a ne da presuda bude start jednom ozdravljenju bosansko-hercegovačkog društva».

Marko Milanović, strušni saradnik sudije Burgentala, koji se izuzeo iz predmeta o genocidu, kaže za DW da su postojale četiri bitne stvari koje bi, da ih je sud do kraja razmotrio, možda mogle i promeniti samu presudu:

«Znači to je, da li je «Škorpione» osnovala srpska tajna policija? Mi to ne znamo, mi za to nemamo dokaze. Drugi problem su ti redigovani dokumeni. Treći problem je saučesništvo gde postoje pravni problemi u vezi sa tim kako je koncipitan taj mentalni element sučesništva u genocidu i, pored toga, da neke fakte, kao onaj da je Ratko Mladić bio 14 jula. 1995. godine, kada je genocid u Srebrenici već bio u toku, bio u Beogradu. Samo na osnovu toga, sud nije mogao da kaže da je to bilo saučesništvo, ali, isto tako, nije dovoljno istražio šta je tu dalje bilo. I, četvrto, ujedno to je i najveći problem presude, jesu reparacije u pogledu propuštanja Srbije da spreči genocid u Srebrenici, a sud je samo rekao da je njegova odluka dovolja satisfakcija, a, upravo, u tom delu je moglo da se uradi mnogo više».

Ipak, žrtve u BiH su sa ovakvom presudom Međunarodnog suda u Hagu najnezadovoljnije. Današnjoj debati u Beogradu prisustvovala je i Monira Subašić, predsednica Udruženja Pokreta Majke enklava Srebrenica i Žepa. Ona za DW kaže:

«Posle presude više ništa nije isto. Mi 12 godina znamo istinu, ali tražimo pravdu. Vrlo važno bi bilo da ljudi koji znaju i koji hoće da im se svjest promeni, kažu pravu istinu. Istina ne treba meni, ona treba građanima koji, zaista, ne znaju istinu. To bi bilo najbolje i najpoštenije za nas žrtve genocida».

Za Natašu Kandić, neka nova dokumenta koja će se, kako kaže, vremenom otkrivati, baciće potpuno novo svetlo na ovu presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu:

«Ja mislim da mnogi dokumenti još uvek nisu izašli na videlo, ali ja verujem da će jednoga dana i oni izaći na videlo».

Želimir Bojović