Pre 30 godina – juriš na centralu Štazija | Evropa | DW | 15.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Istorija

Pre 30 godina – juriš na centralu Štazija

Pre 30 godina, 15. januara 1990, u Berlinu je palo najvažnije uporište DDR-režima. Da bi se to dogodilo, neki hrabri ljudi su se još pre toga angažovali. Da nije bilo građanskih aktivista – to bi bilo nezamislivo.

„Štit i mač partije“ – tako su pripadnici Ministarstva za državnu bezbednost Nemačke Demokratske Republike (DDR) doživljavali svoju službu uspostavljenu 1950. godine. U praksi je to značilo: špijuniranje, tlačenje, sejanje sumnje. A glavna ciljna grupa je bilo – sopstveno stanovništvo.

Štazi, kako je stanovništvo zvalo to ministarstvo (Staatssicherheitsdienst – Služba državne bezbednosti), bio je najvažniji sistem ranog upozoravanja i aparat za ugnjetavanje Partije socijalističkog jedinstva Nemačke (SED).

„Ponesite sa sobom malter i cigle!“

Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine Štazi ipak nije mogao da spreči. A time ni sopstvenu propast. Devet dana nakon iznenađujućeg otvaranja granice, tajna policija DDR-a preimenovana je u Službu za nacionalnu bezbednost (AfNS). Novo ime, stari sastav – tako je na to tada gledala velika većina od 17 miliona istočnih Nemaca.

Štazi je bio glavna tema na skupu pod nazivom Centralni okrugli sto koji je održan u Berlinu pre 30 godina, 15. januara 1990. Na skupu – predstavnici starog režima iz vlade premijera Hansa Modrova i građanski aktivisti. Raspravlja se o budućnosti oronulog DDR-a. Tog dana građanska inicijativa „Novi forum“ poziva na prosvjede ispred centrale Štazija. „Donesite malter i cigle“, piše na jednom letku. Ideja je da se tajna služba simbolično zazida. Bio je to juriš na centralu „maštom i bez nasilja“.

Simbolično zaziđivanje Štazija

Simbolično zaziđivanje Štazija

„Država još nije podnela ostavku“

Na taj poziv odazvale su se hiljade ljudi, među njima i Arno Polcin iz Istočnog Berlina. Imao je tada 27 godina i jednu stvar, kaže, nikad neće moći da zaboravi: „Činjenicu da ste mogli nekažnjeno da uđete u taj kompleks.“

Nema otpora, nema kontrole. Naprotiv. Kada je Polcin ušao u centralu Štazija, koja je decenijama bila hermetički ograđena, na najvišem spratu jedne od zgrada ugledao je uniformisanog policajca. „Bilo je očigledno da on nije bio tu da uplaši ljude ili da ih istera“, priča Polzin za DW. Policajac je sa „interesovanjem i radoznalošću“ pratio šta se to dole dešava. To je za Polcina bila simbolična slika.

Jurišom na centralu Štazija palo je i poslednje uporište tajne službe DDR-a. A sve je počelo oko 300 kilometara jugozapadno od Berlina. Još 4. decembra 1989. u Erfurtu je umetnica Gabrijele Štecer s jednom grupom žena organizovala okupaciju lokalne zgrade Štazija. Granice između Istoka i Zapada su u tom trenutku doduše bile otvorene, ali one ipak nisu bile sigurne da je baš sve okončano. „Država tada još nije podnela ostavku“, kaže Gabrijele Štecer za DW. Pripadnici policije, vojske i Štazija bili su još uvek naoružani. „Iznad DDR-a je još uvek bila nadvijena tama.“

Uprkos tome, žene su skupile hrabrost i zatražile da uđu u zgradu lokalnog Štazija. I vrata su se zaista otvorila. Začuđenim službenicima objasnile su šta žele: „Vi ste sastavljali naše dosijee, a to je naše vlasništvo. To sada želimo da spasimo. Želimo da vidimo da li ćete to da uništite.“

U Erfurtu su još 4. decembra 1989. građaanski aktivisti mirno ušli u zgradu lokalnog Štazija

U Erfurtu su još 4. decembra 1989. građaanski aktivisti mirno ušli u zgradu lokalnog Štazija

Prethodno informisale gradonačelnika

„Nismo se plašile“, kaže Gabrijele Štecer. Akcija je bila planirana – one su prethodno informisale gradonačelnika o tome šta nameravaju da urade. A državnom tužiocu su uputile zahtev da zapečati prostorije Štazija kako bi se spasili dosijei. „Znale smo da je i to veliko blago, naše blago.“ Njihovi životi su zapisani u tim dokumentima – to je bio argument od kojeg su polazile. A tim dosijeima je Štazi nastojao da vlada nad njima, priča Gabrijele Štecer.

Ta mlada žena je još pre toga bila državni neprijatelj: protestovala je 1976. zajedno s drugim građanskim aktivistima protiv oduzimanja državljanstva muzičaru Volfu Birmanu. Za to je osuđena da godinu dana provede u ženskom zatvoru Hoenek.

Uprkos kazni, odbila je da se odseli na zapad Nemačke i za svoju egzistenciju u DDR-u borila se kao slobodna umetnica. Štazi ju je i dalje nadzirao. 

-pročitajte još: Honeker: od žrtve do zločinca

Način na koji su ona i njeni istomišljenici u vreme nakon pada Berlinskog zida srušili tajnu službu, Gabrijele Štecer i danas smatra „genijalnim i grandioznim“. U čitavom tadašnjem DDR-u proširila se vest iz Erfurta koja se činila neverovatnom – da su građani uspeli da uđu u Štazijeve zgrade i da niko na njih nije pucao.

Ali u Berlinu je taj proces trajao duže. Markus Mekel, koji je 1990. nakratko bio ministar spoljnih poslova DDR-a nakon prvih slobodnih izbora, za to ima objašnjenje koje zvuči uverljivo: DDR je bio centralizovana država i centar moći bio je u Berlinu, pa tako i centar represivnog aparata. A Štazi je mogao da se ukloni samo tako što bi vlada oslabila, navodi Mekel. Taj trenutak nastupio je 15. januara 1990. godine.

Prilikom juriša na centralu u Berlinu mnogi su iskazali svoj decenijama skupljan bes na tajnu službu

Prilikom juriša na centralu u Berlinu mnogi su iskazali svoj decenijama skupljan bes na tajnu službu

Kapitulacija Hansa Modrova

Tri dana nakon juriša na Štazijevu centralu, zadnji komunistički šef vlade DDR-a Hans Modrov popušta i naređuje da se tajna služba rasformira. „Velika zasluga“ DDR-ove narodne skupštine, odnosno parlamenta bila je u tome što su Štazijevi dosijei nakon toga otvoreni, ocenjuje Mekel za DW. To je odlučeno uprkos protivljenju iz Zapadne Nemačke, navodi on.

-pročitajte još: Špijuni na odmor idu u Bugarsku

Zapadnonemački kancelar Helmut Kol želeo je u stvari da ta dosijea zadrži pod ključem. Kako bi se to sprečilo, Arno Polcin i istomišljenici su u septembru 1990. drugi put krenuli u juriš na Štazijev kompleks u Berlinu – uspešno. Najvažniji cilj građanskih aktivista je postignut: „Moj dosije pripada meni“. U tom trenutku Arno Polcin je strahovao da bi zapadnonemačke tajne službe mogle da dobiju uvid u dosijea „pre nego što DDR-ovi građanski aktivisti uopšte budu imali šanse da saznaju šta se tu događalo“.

Bez angažmana građanskih aktivista, raspuštanje Štazija i otvaranje dosijea gotovo da bi bilo nezamislivo. Štazijevi dosijei će, kako je odlučeno 2019, srednjoročno svoje mesto da zauzmu u Saveznom nemačkom arhivu. Zadnji DDR-ov ministar spoljnih poslova Markus Mekel smatra da je to dobro rešenje i ističe da taj slučaj i dalje može da bude uzor i za druge zemlje bivšeg Istočnog bloka. Juriš na centralu Štazija 15. januara 1990. za njega ima posebno, istorijsko značenje: „To je bilo veliko delo. Ono je važno i mora biti zapisano i zapamćeno.“

Pogledajte video 02:48

Kako prevazići diktaturu

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video